2014-07-29
Након што је свануло прво јутро у Панчеву без наранџастог дима на небу, не знам да ли да осећам олакшање или зебњу због јесени која ће брзо доћи. У Азотари је почео ремонт, а да јавност и даље не зна у ком обиму ће он бити спроведен. Нико не може у овом тренутку да гарантује да од јесени та фабрика неће наставити да загађује панчевачки ваздух. А можда и остале две. Оно што ме је у последњих месец дана обрадовало и што ми даје снаге да, ми, као појединци, нешто можда и можемо да променимо, јесте поносан поглед моје деце сваки пут кад јавно говорим о томе да желим чист ваздух, да не желим никакво загађење у својој средини. Они нам верују и због њих смо дужни да урадимо све да им обезбедимо што боље услове за одрастање. Од малена својој деци говоримо – „тражи, ако ти нешто треба“. А онда ми одрасли на то заборавимо – и не тражимо, већ чекамо да нас се неко други сети, да неко други уради нешто уместо нас. И пропуштамо прилике да урадимо нешто добро и за себе и за свe остале људе и њихову децу. И сама сам у једном периоду живота веровала у то – да ће неко други урадити оно што желим да видим око себе. Али време пролази, а ништа се не мења. Време је да се отргнемо од вишегодишње апатије и да узмемо судбину у своје руке и већ једном да кажемо „Доста!“ Пре десет година била сам у колони од неколико хиљада грађана који су шетали улицама Панчева до фабрика јужне зоне тражећи право на чист ваздух. Тада смо се изборили само за право да знамо шта удишемо. Деценију касније и то право нам измиче, држава је укинула финансирање мобилних мерних станица, градски мониторинг све је чешће у квару, не постоји више Министарство за заштиту животне средине, као ни канцеларија републичке инспекције у Панчеву. Само покрајинска инспекција (или да будем прецизнија један једини инспектор) има право да уђе у све три фабрике јужне зоне, а већ на првом испиту поверења је пао – утврдио је да је Азотара свих недеља уназад радила у границама дозвољених граничних вредности имисија загађујућих материја! Како и уз помоћ којих инструмената и даље остаје мистерија, јер мобилна мерна станица Завода за јавно здравље Панчево ни једном није добила налог да изађе из круга болнице, где је иначе стационирана, па прави подаци у правом тренутку нису ни могли бити очитани. Као грађанки, поражавајуће ми је да се пред одборницима Скупштине Панчева нашао Извештај о стању животне средине из 2013. године, тек у првој половини јула и баш у дану када су и концентрације азотних оксида биле прилично високе и када се град давио у мирису стајњака, а да ниједан од 70 одборника није прокоментарисао ни садржај тог извештаја нити се осврнуо једном једином реченицом на тренутну ситуацију! Као да они и њихова деца не живе у овом истом граду? А тог дана сазнајемо и да градски мониторинг још од краја 2013. Године ипак бележи честа прекорачења дозвољених концентрација азотних оксида и амонијака и неких других загађујућих материја у ваздуху Панчева?! Кад су надлежни онда јавности саопштавали истину – оних дана док су нас уверавали да је све то уобичајено или тог дана, пред одборницима? Грађанима остаје да верују на реч загађивачима да они ништа лоше не раде, да ни на који начин не угрожавају ни животну средину ни наше здравље. А то је оно са чиме не могу да се мирим! Не могу, јер сам сведок да је истина далеко другачија. Ниједан послодавац неће утрошити ни динар у технологије које штите здравље грађана и човекову околину, ако не мора и ако га на то Закони и држава не буду приморали. Инспекција мора да контролише загађиваче, представници власти морају да раде у интересу грађана, а фабрике нек раде и нек зарађују, али нек раде тако да не загађују све нас около! Не желим више да се уздам у ветар и његов правац, јер крај света није тамо где је јужна зона. И на другим странама света живе нечија децa, неки други људи. И њихово здравље је једнако важно. Свесна сам да су постројења у фабрикама јужне зоне одавно зрела за пензију. Зато више не може оправдање за загађење бити да је фабрика стара, већ држава мора да предузме све што је потребно да нама, грађанима, обезбеди услове за здрав живот, што нам је и Уставом гарантовано. Стрепим од јесени, али не одустајем! И даље желим да нашим потомцима оставимо боље услове за живот него што су ови данас и лепши град. Зато тражим да знам шта удишем, тражим да инспектори, општинари и одборници Панчева раде свој посао, а да нас фабрике не трују! Зар тражим много? Виолета Јованов Пештанац Панчево, јул 2014. године