2022-03-28
-Najavljeno je da će Srbija imati 8 regonalnih reciklažnih centara, a potpisani su ugovori o finansiranju prva četiri – Valjevo, Užice, Nova Varoš, Sombor. Kako Vi ocenjujete ulogu tih regionalnih reciklažni centara, da li je to adekvatna organizacija upravljanja otpadom u Srbiji? Regionalni centri za upravljanje otpadom su naše strateško opredeljenje još od 90tih godina prošlog veka i to je I dalje, nesumnjivo, ispravan koncept upravljanja otpadom. Druga je stvar kako su oni raspoređeni, koliko ih prati neophodna infrastruktura, komunalne usluge, koliko su racionalni u radu itd. Kao neko ko je prehodao zemlju Srbiju uzduž I popreko I ko je pravio prve regionalne planove I projekte još u prošlom veku, smatram za svoju dužnost da ukažem na bolja rešenja ili, jednostavno, da prenesem svoje iskustvo. Nažalost, utisak je da nema kome, jer u se u našoj zemlji stručnjakom postaje posle dve konferencije ili seminara. Videli smo to I sa pandemijom I na mnogim drugim poljima. Dakle, dok su slanina, rakija I beli luk jedini lek za sve naše boljke, takvi će nam biti I vidari naših rana. Naravno, nemam ja ništa protiv ova tri srpska simbola, smatram ih vrlo zdravim delom naše kulture, samo hoću da ukažem da ne možemo probleme koji se gomilaju godinama rešavati pokretom čarobnog štapića, jer on ne postoji. Mislim da naše institucije nisu pokazale sposobnost da se sa ovim problemom nose I da je zaostatak dug 10, 20 godina prilično katastrofalan po našu životnu sredinu I zdravlje. Iako znam da će mnogi reći da je važno da smo krenuli, skloniji sam mišljenju da u XXI veku ne možemo sebi da dozvolimo da gasimo požar kofom vode. - Planirani su i centri za sakupljanje otpada tj. reciklažna dvorišta u svim lokalnim samoupravama gde će građani donositi otpad koji ne sme da se baca u kante i kontejnere. Kako Vam deluje ta organizacija sakupljanja otpada od građana? Podsetiću da smo upravo moj tim I ja autori projekta reciklažnih dvorišta, projekta koji je stajao na sajtu Ministarstva životne sredine kao koncept upravljanja otpadom u lokalnim samoupravama. Pa, iako smo projektovali desetak reciklažnih dvorišta izgrađeno je tek nekoliko, a nisam siguran koliko ih radi onako kako je zamišljeno. Ako znamo da se u našim opštinama I gradovima prikupi samo 1% ambalažnog otpada, 1% otpadnih ulja, o baterijama I nekim drugim stvarima da I ne govorimo, onda je jasno da planovi upravljanja otpadom koje su lokalne samouprave izradile još pre deset I više godina, služe samo kao ukras za policu u nekoj kancelariji. Problem je I što su mnogi planovi izrađeni tek da ih ima, ne uvažavajući stanje na terenu I potrebe građana, privrede I lokalne samouprave. Mi moramo da razumemo da je komunalno preduzeće najvažniji vitalni organ grada I ako tu nema dobrog domaćina, nema ni sreće. A kod nas se I posle pola veka direktori komunlanih preduzeća postavljaju po političkoj, odnosno partijskoj liniji, a ne po stručnosti. Onda oni zapošljavaju partijske kadrove, a komunalna preduzeća treba da budu servis građana. Tako dođemo do toga da jedno nekada jako komunalno preduzeće postane nelikvidno. Mi ne možemo više da guramo stvari pod tepih. Gradovi I sela nikada nisu bili prljaviji, više išarani I sa potpuno raubovanom infrastrukturom I instalacijama. Građani se često žale da I kad bace otpad u namenske kontejnere, komunalci ga preruče u kamion sa ostalim otpadom. Prosek starosti komunalnih vozila je 18 godina! A prosek starosti službenih automobila rukovodilaca 3,5! Meni to nije normalna organizacija. - Još 2010. godine planirana je izgradnja centara za sakupljanje i postrojenja za upravljanje komunalnim i drugim otpadom, i Vi ste učestvovali u idejno-tehničkim rešenjima. U čemu vidite razliku tadašnjih planova i sadašnjih? Zašto se skoro ništa nije uradilo za ovih 12 godina? Postoje stvari koje se ne mogu objasniti rečima. Mi smo u našim projektima gazili teren, zalazili u svako selo, išli kod svakog generatora otpada, razgovarali sa ljudima, objašnjavali. Svaki projekat koji smo uradili bio je detaljno obrazložen I opravdan. Onda je došlo do nekakvog preokreta, meni nerazumljivog. Ako vam kažem da je jedan grad dobio regularno, po projektu, 850.000 evra da sanira deponiju, potrošio samo sto I nikada nije završio sanaciju, a drugi 650.000 I nikada nije ni započeo radove, pa su sve te pare propale, a deponije kao deponije, otišle u nebesa, ima li racionalnog objašnjenja? Setimo se da je nekadašnji ministar finansija Dinkić ekološka davanja proglasio parafiskalnim nametima, a ubrzo zatim je ukinut Fond za životnu sredinu. Mnogi projekti nikada nisu plaćeni, mnogi su obustavljeni, što govori o tome da vlast nije videla ekologiju kao deo društvenog razvoja. MIslim da je ne vidi ni sada, već je prihvata kao nužno zlo. Imam utisak da je svako ko je iole nešto znao, imao viziju razvoja, razumeo problem, postao nešto kao persona non-grata. Diskusije I konferencije su postale kao parastosi, skup ramena za plakanje I repriza prastarih ljubavnih filmova u kojima se ona udala za drugog, a on ostao da pati ostatak života. U isto vreme, razvijene zemlje su unapređivale svoje stavove I dokumenta, upotpunjavale novim znanjima I novim pristupima, a mi još uvek raspravljamo ko je pobedio na Kosovu. Niko nije shvatio upozorenje - "Ko ne daje za ekologiju, daće za onkologiju". I sada, kada je SZO objavila da u Srbiji od posledica lošeg vazduha godišnje umre 6.000 ljudi, kada 20.000 ljudi svakog jutra kreće u potragu za otpadom iz kontejnera I ne znamo koliko ljudi zbog toga oboli I umre, opet se niko ne štreca. Mi smo otvorili Poglavlje 27 I - stali! I ja se pitam, šta je to u našim glavama I zašto je to tako. I nemam pravi odgovor. - Koji su razlozi što se nije uspostavila primarna separacija svih ovih godina skoro ni u jednoj lokalnoj samoupravi? Mislim da su razlozi u pogrešnoj percepciji uloge komunalnih preduzeća, ali I civilnog sektora. Problem je u organizaciji I poimanju upravljanja otpadom. Problem predstavljaju I javne nabavke koje su često netransparentne, a ponekad se proglašavaju I službenom tajnom (!). Problem je nerazumevanje lokalnih institucija I donosilaca odluka. Problem je I u poreskoj politici I nestručnim kadrovima. I tako dalje, problem su uvek ljudi, ne marsovci ili skakavci. A ti ljudi - to smo mi. Srbija je mala zemlja, svako je nekome prijatelj, rođak, kum ili komšija. Nama je hitno potrebna potpuna promena paradigme komunalnih usluga I upravljanja otpadom, uopšte. Generalni remont celog sistema I revolucija promene razumevanja I ponašanja. Da li imamo kapacitet za to? Mislim da imamo, ali da moramo prethodno da se oslobodimo sujeta, političkih boja, partokratije. lako je to lako reći, a teško postići. U mnogim gradovima su postavljeni kontejneri za pojedine vrste otpada. Oni su omiljeno lovište za tzv. neformalne sakupljače, koji su, opet, uvezani u sistem koji je u velikoj meri izvan zakona. S druge strane, ne možete vi hapsiti nekoga kome je limenka ili plastična flaša iz kontejnera jedino egzistenciajlno pitanje. To nisu samo Romi. To rade I ljudi koji su završili fakultete I koji ne mogu da prežive od svoje male penzije. To je strašan društveni problem. Da li postoji rešenje? Naravno da postoji. Ali, pre toga, moramo naučiti da čujemo jedni druge, da se poštujemo. Da uvažimo znanje I iskustvo. Da razumemo da je otpad samo ostatak jednog tehnološkog procesa, iskoristiva materija I resurs koji ima vrednost. I, da citiram mog prijatelja prof. Jordana Aleksića, da pogledamo kroz prozor, širom otvorenih očiju. Samo tako ćemo zaustaviti eko-rijaliti koji živimo I sprečiti urbocid.