2014-02-09
Као што кад нас Срба одавнина бива у закону строго дефинисано, у релности непримењено. Прописали смо да је свака локална самоуправа у обавези да организује сакупљање и обезбеди привремено складиштење животињског отпада на својој територији. Истраживањем смо закључили да га генеришемо око 300.000 тона, а да се само око 15 посто третира на неки од законски предвиђених начина. Животињски отпад (тзв. споредни производи животињског порекла – СПЖП) представаља органску материју, која се брзо разграђује уз ставарање непријатних мириса и других продуката штетних по наше здравље и нашу животну средину. О последицама неконтролисаног одлагања писале су многе научне студије. Разврставамо га у одговарајуће категорије. Упрошћено, у категорију 1 и 2 спадају угинуле животиње (опасан), а у категорију 3 отпадци од кланичне индустрије („мање“ опасан). Њихов коначан третман обавља се у постројењима (тзв. кафилерије), где ова врста отпада (од скоро СПЖП) представља сировину за добијање месног, коштаног брашна, масти и других производа, који намену налазе у различитим гранама индустрије (фармацеутска, хемијска …). Очигледно вођени чињеницом да је актуелни начин поступања најефтинији (одлагање на несанитарним комуналним депонијама, каналима, њивама, водотоковима итд), боље речено не кошта нас ништа, заслепљени смо тиме да је то по нас саме и неодрживо. Успостављање система за нешкодљиво сакупљање животињског отпада на нивоу локалне самоуправе обухвата пре свега изградњу међуобјеката за привремено складиштење (тзв. трансфер станице за СПЖП) и набавку специјализованих возила за његово сакупљање. Процењује се да нам је за то потребно око 200.000 до 300.000 евра. Улагања се могу расподелити на више локалних самоуправа њиховим удруживањем, а ту су и на сав глас извикани ЕУ фондови. Када се прерачунамо и подвучемо црту, да ли је ово скупа и немогућа инвестиција која нама и нашој деци обезбеђује „здравију“ будућност!? Мали број градова и општина ухватио се у коштац са проблемом. Вољни да га реше, осим штуро прописаних обавеза, суочили су се са тиме да надлежни нису дали конкретне путоказе. Да не започињемо причу о могућој финансијској подршци (јесте све пребачено на локалну самоуправу, али помоћ државе је увек добродошла). На располагању нису имали ни стратегију о могућем регионалном удруживању, ни расположиве технологије складиштења, ни методе сакупљања, ни моделе финансирања система итд. Шта је друго преостало него да покушавају да примере добре праксе ЕУ суседа прилагоде и имплеметирају? Број реализованих пројеката можемо избројати на прсте једне руке. Њихова фунционалност је данас у директној вези са вољом локалних власти, које у неким случајевима на то гледају као „неуспели“ политички пројекат неке претходне. Поред многобројних финансијских проблема, сада одједном и тај систем у локалном буџету. Непотребан трошак када може и „бесплатно“. Заинтересована јавност постоји. Свакодневно се суочавамо са медијским извештајима о овој проблематици. Од државника коме су потребна возила са „руком“, предузећа којима то представља значајан трошак у производњи, кафилерија које немају довољно сировина и затварају се, локалних самоуправа које се „хватају за главу“ након првомајских поплава, до појединца којем је због „нетолерантног“ комшије „цркла крава“ па куда сада са њом. Причама нема краја, али почетак је и даље исти – мрежа локалних система за сакупљање животињског отпада на територији Републике Србије НЕ постоји. Град Смедерево је једна од локалних самоуправа која се налази на том трновитом путу. Град је иницирао решавање проблема заједно са општином Ковин, анализирао стање у овој области, закључио да је систем неопходан, дао конкретно пројектно решење, сачекао прави тренутак и обезбедио средства од ЕУ за реализацију пројекта. Поред своје основне намене, град је препознао да овај систем може да створи повољније услове за пословање предузећа чија је делатност производња и прерада хране животињског порекла. Можда га баш и он учини конкуретнијим за нове пословне инвестиције у односу на друге. Најтежи део тек им предстоји, а то је да систем заживи. На управљање животињским отпадом морамо да гледамо као и на сваку другу потребу цивилизованог света. Нормално нам је да у 21. веку имамо канализацију, воду, струју, интернет итд. Зашто би све ово за нас било „непознато“ или ти „непотребно“. За почетак ставимо са стране питање његове економичности, јер са нашим здрављем и нашом животном средином нема ценкања. Мора некога нешто да кошта. Најбитније је добити га, а самим тим и нашом посвећеношћу одржати. Будимо паметни људи (што неко рече, иако смо у Србији), припремимо пројекте управљања животињским отпадом и узмимо новце од ЕУ када их већ нуде. Аутор је Александар Мрдаковић http://zivotinjskiotpad.wordpress.com/