А недавно сам од драгих пријатеља из Беллс покрета сазнала да аутомобил који мирује упаљеног мотора за један минут потроши исто онолико горива колико троши за један километар вожње. Да покушамо: ако се узме да свакога дана бар 10 минута проводимо чекајући у аутомобилу на зелено светло, уз чињеницу да би просечни аутомобил националног возног парка (читај: олдтајмер) у градској вожњи могао да троши 10 литара горива на 100 километара, онда се лако може израчунати да чекање уз упаљени мотор прогута литар бензина дневно. Дакле, сваког
дана око 120 динара, месечно 3600, за годину дана 43 хиљаде и 800 динара. То већ звучи као цифра. Или као могућност, како вам се више допада. Са тим се чак може нешто и планирати, мада је и то код нас помало заборављена и занемарена активност.

Ко би сад баш да причи приушти додатну вредност, без по муке ће утврдити колики би то био добитак за животну средину и за колико бисмо отровних, издувних гасова сви били поштеђени. Али и за оне за које је екологија „смарање“, финансијска рачуница је неопозив мотив.

Наравно, лакше је у причи него у животу. Многи возачи би и угасили мотор, када би знали да промена светла није тек који секунд испред њих. Дакле, опет држава, институције и локалне власти морају да повуку наредни потез. Сасвим извесно, мерачи времена на семафорима за возаче нису бесплатни и неће лако бити стављени на врх листе приоритета било које градске власти. Али ако сви седнемо, па израчунамо: око 2,5 милиона регистрованих аутомобила, више од 30 хиљада мотоцикала, исто толико теретњака и више од 10 хиљада аутобуса -само по 1 минут дневно…то се баш пише са много нула и вреди, чак и у динарима.

За оне за које брига о животној средини и ваздух који дишемо ипак нису само „смарање“, још један занимљив податак: количину угљен-диоксида коју годишње произведе један аутомобил чекајући на семафорима, морају да „пречисте“ 4 одрасла дрвета. Узгред, има ли свако од нас своја 4 дрвета која ће чистити наш немар?

Стицајем околности, изостали смо из неколико деценија озбиљног развоја и сад су неки појмови нови, туђи, неразумљиви.

Рециклажа – то звучи као типична увозна измишљотина, нешто о чему неко (а кад смо ми били „неко“) треба да се стара. Како год – нас се то не тиче, а ту рециклажу до сада нисмо ни виђали у фамилији или свом крају. Тешко је учити кад не разумеш градиво. Још је теже када и не знаш што би се то баш тебе тицало. Та осрамоћена реч „интерес“ могла би да помогне, чак и кроз жаргонско питање :“Где сам ту ја?“ или, ако хоћете: „Колико сам ту добар?“. Да видимо: у најновијерм издању Речника страних речи и израза (Клајн и Шипка)) под појмом рециклажа пише: поступак прераде отпадног материјала ради заштите природне средине и добијања нових сировина. Под овим појмом налази се и занимљива синтагма „рециклажа мисли“, али о томе неки други пут.

Вратимо се оном због чега смо Речник и отворили. Чак и ако занемаримо онај део који се ослања на развијену свест и заштиту природне средине, остају „прерада“ и „добијање“, два позната појма, од којих би овај други могао да постане нарочито значајан, када би се предочила чиста рачуница. То наравно, није лако, мада ће вам многи од оних које срећемо крај контејнера, о нашем смећу говорити као о сопственој заради, али то се може и мора радити. Када би се неко постарао да оно што најлакше свестамо у заједнички именитељ „ђубре“ поделимо у добитак од пластике, конзерви и папира, рециклажа би се, можда, и лакше научила.

Пре тридесетак година, још у време када смо веровали да ћемо заувек бити добри и присутни на часовима светског развоја, на пијаци Зелени венац постојао је једна киоск. У њему сте, ако то нађете за сходно и корисно, старе новине и осталу хартију, могли да замените за тада обавезне црне пластичне кесе за смеће. И људи су доносили. Не само пензионери, не само ситориња које тада једва и да је било у смислу у којем је данас познајемо.

Као тинејџерка, доносила сам је и ја и није ме било срамота. Деловало је као добитак, као зарада, више од уштеде, као признање. А да не причамо о школској лиги сакупљача старог папира у којој су се такмичиле све основне школе у престоници. Да не причамо о престижу и важности. Да причамо само о интересу. Данас нема готово ничега сем вести да најмање рециклирамо у региону. Као да то долази само од себе. Као да је свест генетска, па ће се активирати кад дође право време. Као да је отпад од неког другог отпао и као да никада нећемо изговорити: „Нека корист и од тебе, ђубре моје мало“.

Kada smo pravili kupatilo, muž je rekao arhitekti: „Može šta god hoćeš’, samo nemoj da bude zeleno. Ne podnosi zeleno“, pogledajući na mene.

Ne znam kada smo se zeleno i ja razišli i kako je godinama podgrevana ta fama da ništa
zeleno ne ide uz mene. To se nikako ne slaže sa mojom pasijom i mentalnom terapijom gajenja balkonskog cveća koje je, u najvećoj meri – zeleno.

Ne slaže se ni sa mojom neskrivenom radošću kada drveće u obližnjem parku počne da zeleni i teskobom kada se to zelenilo s jeseni pretapa u urbano smeđe-sivo.

To tek nema nikakve veze sa obaveznim prisustvom žute u svakom zelenom, jer tople boje baš volim.

A sad, evo, s dopuštenjem polažem pravo na zelene ideje. Zapravo, dočekala sam ih kao spas, jer odavno bih da se umešam u sopstveni odnos sa prirodom, a sve vreme me „bockala“ ekologija. U nju se nisam razumela. Ne zato što je teška i komplikovana, već zato što sam odbijala da moja prisnost sa životnom sredinom bude – nauka.

Ekologijom se bave stručnjaci (bar se ja nadam da se zaista bave), životom bismo morali svi da se pozabavimo. Za ekologiju ima vremena tek kada se reše važniji problemi, za opstanak nema ni sekunda za gubljenje. I to je za mene bio ključ – umesto ekologije, naseliću misli i životnu strategiju zelenim idejama. To će biti izazov.

Ne za savesnu građanku (mada ni to nije loš motiv), vеć za ljudsko biće, majku koja bi nagonski morala da obezbeđuje životne uslove još neizraslom potomstvu.

Gde je okidač: kad strah od predvidljive globalne žeđi, poput one iz „Pobesnelog Maksa“, strah da će već moja unučad plaćati vodu suvim zlatom (pod uslovom da ga imaju) nadjača ne baš emotivno nabijen pojam globalnog zagrevanja, prestaje nezainteresovanost. To se već ne prepušta ni drugima, ni slučaju.

Sad sam skroz „zelena“ među Zelenima. Zeleno je u našem narodu mlado, nedozrelo, ali živo i sklono rastu. Svakodnevno „zalivam“ i negujem svoje zelene ideje. I ne stidim se da pitam i da svoje dileme delim sa drugima. Sa njima delim i nešto mnogo važnije – vazduh, vodu, planetu. To nas mora učiniti bliskim, zar ne?