Наташа Ристић

Нешто размишљам, генерације које су се родиле у време када су у самопослугама и робним кућама цела два-три производа била пажљиво распоређена на рафовима (отприлике на по метар растојања), полако постају пунолетне, а нама су некако још гладне очи свег тог брендираног шаренила већ одавно препуних супер-маркета. Има нас који патимо од незваничног синдрома „дете [...]

Много је парадокса око нас, али један је у ово време посебно занимљив: ко има – зна и да уштеди, а ко се жали на немаштину – некако му све „широко“. Не верујем у националне судбине, али чини се да смо радо и лако прихватили крилатицу: ко нема – нема ни од чега да уштеди. [...]

Свашта ново учимо последњих деценија и морамо да учимо много брже него што су то морали преци. Они су живот савладавали искуствено, лагано, мењали га по потреби, а ми, као ђаци са много изостанака, стално морамо нешто да надокнађујемо. Стицајем околности, изостали смо из неколико деценија озбиљног развоја и сад су неки појмови нови, туђи, [...]

Skroz sam nova u ovome. Nemam ništa zeleno u garderobnom ormaru. Kada smo pravili kupatilo, muž je rekao arhitekti: „Može šta god hoćeš’, samo nemoj da bude zeleno. Ne podnosi zeleno“, pogledajući na mene. Ne znam kada smo se zeleno i ja razišli i kako je godinama podgrevana ta fama da ništa zeleno ne ide [...]