Љиљана Бановић

Шта да вам кажем. Одавно сам научила да не очекујем много. Утолико је тужније када се разочарам јер и то мало изостане. И углавном се некако сви склоне иза „недостатка средстава“ а да готово никада није (само) то проблем. Постоје ствари које је могуће урадити и без пара. Ако се системски приступи. Едукација. Добровољни рад. [...]

Постојао је једном један сан. И чинио се потпуно остварив. Постојале су и паре. И воље добре било је на претек. Постојао је и пројекат који је, укратко, отпад из кланица прерађивао у био-дизел и струју. И Велики Бачки канал нпр. не би више био црна тачка Европе. Између осталог.

Волим да возим. Пустим музику, леву руку на волан, десну на мењач … па полако… клизим. Кадгод сам волела и оно што кроз прозор кола видим. Златну пшеницу у балама, и небо плаво. Црвене булке расуте по пољима. Жуту горушицу. Љубичасту лаванду. Боје!

Кад би свако од вас, мили,
засадио дрвце једно,
чудо бисмо направили.
Ми можемо то заједно.