Zlatar ove jeseni: jarebika, glog, veverice i trava srama

*Ako nemate vremena za predah i za čašicu razgovora sa starim prijateljima, izgleda da ste krenuli pravo na groblje* Duško Radović

Zlatar jesen

 

Ponovo sam na Zlataru.

Živim deo njegove jeseni. Udahnjuje mi snagu svojom beskrajnom lepotom, mirom i tišinom, za kojom verujem, većina traga, u ovom ludom, brzom svetu, koji nas besomučno baca od stresa do stresa, od ponedeljka do ponedeljka, gde se između dva treptaja oka desi mesec I tako očas ospe godina… I kotrljamo se mi, kotrljaju se godine… Gde je smisao tolike žurbe?  Kada usporiti, kada stati… Pejzaži, behari,mirisi lipa… Ima li toga u ovom ludom veku? Ima. Ali čovek današnjice uglavnom stane kada mora, kada slomljen ne može dalje, kada mu tegobe zamagle vid i kada više, i da hoće, ne ume u pejzažima uživati. A mene evo, grlim četinare, dohvatam nebo, berem kleku i jarebiku, glog i trnjine, šipurak i drenjke, divlje kruske i jabuke, presrećna što nije nestala kopča sa majkom prirodom. I dođe mi da glasno vičem od radosti. Moji domaćini, Milka i Vlade čine sve da me ojačaju… Zorom ranom zamiriše kroz kucu tek uzvareno mleko.Pijem ga i sećam se detinjstva, žaleći što brojne genercije rastu, a da nikada nece spoznati njegov pravi ukus.. Hladnjikave večeri blaži pucketanje smrekovine u smederevcu. Po celi dan beremo Milka i ja divlje bilje. Ona je odličan mentor.  Uči me kako se šta bere i da nikada ne oberem sve što mi se dopada. Kaže da treba i za druge ostaviti,treba i pticama…u vek po nekoliko plodova, ptice su gotovo uvek u paru… Pred kućom ima ogroman orah. Rodio i prerodio se, ima dovoljno za domaćine ali i za veverice koje neumorno i danonoćno nose u svoja gnezda.

Pokušavali smo da ih pratimo. Milka mi kaže da je to uzaludan posao, jer veverica je mudrica, sve vreme dok sa plenom beži, okreće se da vidi prate li je naši pogledi, pa čak i kada se na stablo popenje, neće ući u svoje gnezdo dok ne bude sigurna da je niko ne vidi.

Na Zlataru me je zatekao Krstovdan. Zorom ranom spustili smo se u Novu Varoš na službu u crkvu Svete Trojice. Još jedan vid rehabilitacije. Na Krstovdan postimo. Đakonija do đakonije. Vitaminske čorbe, bundeva na razne načine, voće… Sve nosi pravi ukus, neokaljan gradskim smogom, bez pesticida… U blizini kuće nalazi se izvor. Voda poznata po velikom procentu selena u sebi. Svega lepog i zdravog na Zlataru. Svakog dana kupam se u suncu. Pešačim desetine kilometara. Dišem duboko među smrekama. Sa vode pređem na čaj od šipka ili koprive i osećam da krvna zrnaca počinju ludovanje. Nema glavobolje, vatre u želucu i aritmija. Nema prežderavanja, a nema ni gladi. Kada je o tome reč, mislim da je prejedanje posledica gubljenja nekog dela sebe, življenja u sistemu koji postaje neodrživ…

Ne gledam TV, ne čitam štampu… Verujem da ništa ne propuštam. Jedne večeri dotaknem temu sa svojom mentorkom Milkom, (od milošte sam je prozvala Micika) o smislu današnjeg života. Ona me pita da li znam šta je trava srama. Naravno, gledam u nju belo, pomislim da se sa mnom šali, velim da znam “plavu travu zaborava”. Ona me sutradan povede na livadu i pokaže mi jedan beli krupni cvet, u obliku tacne, i na sredini tog cveta jednu crnu tačku. Kaže da su nekada ovi cvetovi bili prekriveni crnim tačkama I što ih je više bilo značilo je da narod ima u sebi srama. Sada se eto sram gotovo izgubio, a vidimo I sami šta se i kako radi i kako svako misli da mu je sve dozvoljeno. Ostavi me Micika bez teksta. Negde možda i ima logike.

Poslednja dva dana mog sedmodnevnog boravka padala je kiša. Nebo je dohvatilo krovove i danonoćno kapima komponovalo jesenje simfonije po lišću i olucima. Predivno. Nema neraspoloženja koje bi očas prešlo u depresiju da nisam ovde. Nema sedenja u kući. Idemo za ovcama i za kravama. Garava vodi svoje stado, za Ćetkom disciplinovano ide njena ćerka Kasana. Životinje znaju koliko treba biti vani.. Kada one krenu kući, krenemo i mi. Priroda je sve namestila kako treba. Od prirode se uči. Nikako obrnuto.

Ja znam gde ću prvom prilikom kada mi se ukaže koji slobodan dan. Ako ima sumnjivih Toma neka se uvere da raja ima. Nisam ništa ulepšavala. Zlataru ulepšavanje ne treba.

Razumenka Marković, odbornica i članica IO Zelenih Srbije

Jesen 2015

PENTACON DIGITAL CAMERA



Share
Dodajte vaš komentar Uslovi korišćenja sajta


Vaše ime
Vaš email (opciono)
Vaš sajt (opciono)