Златар ове јесени: јаребика, глог, веверице и трава срама

*Ако немате времена за предах и за чашицу разговора са старим пријатељима, изгледа да сте кренули право на гробље* Душко Радовић

Zlatar jesen

 

Поново сам на Златару.

Живим део његове јесени. Удахњује ми снагу својом бескрајном лепотом, миром и тишином, за којом верујем, већина трага, у овом лудом, брзом свету, који нас бесомучно баца од стреса до стреса, од понедељка до понедељка, где се између два трептаја ока деси месец И тако очас оспе година… И котрљамо се ми, котрљају се године… Где је смисао толике журбе?  Када успорити, када стати… Пејзажи, бехари,мириси липа… Има ли тога у овом лудом веку? Има. Али човек данашњице углавном стане када мора, када сломљен не може даље, када му тегобе замагле вид и када више, и да хоће, не уме у пејзажима уживати. А мене ево, грлим четинаре, дохватам небо, берем клеку и јаребику, глог и трњине, шипурак и дрењке, дивље круске и јабуке, пресрећна што није нестала копча са мајком природом. И дође ми да гласно вичем од радости. Моји домаћини, Милка и Владе чине све да ме ојачају… Зором раном замирише кроз куцу тек узварено млеко.Пијем га и сећам се детињства, жалећи што бројне генерције расту, а да никада неце спознати његов прави укус.. Хладњикаве вечери блажи пуцкетање смрековине у смедеревцу. По цели дан беремо Милка и ја дивље биље. Она је одличан ментор.  Учи ме како се шта бере и да никада не оберем све што ми се допада. Каже да треба и за друге оставити,треба и птицама…у век по неколико плодова, птице су готово увек у пару… Пред кућом има огроман орах. Родио и преродио се, има довољно за домаћине али и за веверице које неуморно и даноноћно носе у своја гнезда.

Покушавали смо да их пратимо. Милка ми каже да је то узалудан посао, јер веверица је мудрица, све време док са пленом бежи, окреће се да види прате ли је наши погледи, па чак и када се на стабло попење, неће ући у своје гнездо док не буде сигурна да је нико не види.

На Златару ме је затекао Крстовдан. Зором раном спустили смо се у Нову Варош на службу у цркву Свете Тројице. Још један вид рехабилитације. На Крстовдан постимо. Ђаконија до ђаконије. Витаминске чорбе, бундева на разне начине, воће… Све носи прави укус, неокаљан градским смогом, без пестицида… У близини куће налази се извор. Вода позната по великом проценту селена у себи. Свега лепог и здравог на Златару. Сваког дана купам се у сунцу. Пешачим десетине километара. Дишем дубоко међу смрекама. Са воде пређем на чај од шипка или коприве и осећам да крвна зрнаца почињу лудовање. Нема главобоље, ватре у желуцу и аритмија. Нема преждеравања, а нема ни глади. Када је о томе реч, мислим да је преједање последица губљења неког дела себе, живљења у систему који постаје неодржив…

Не гледам ТВ, не читам штампу… Верујем да ништа не пропуштам. Једне вечери дотакнем тему са својом менторком Милком, (од милоште сам је прозвала Мицика) о смислу данашњег живота. Она ме пита да ли знам шта је трава срама. Наравно, гледам у њу бело, помислим да се са мном шали, велим да знам “плаву траву заборава”. Она ме сутрадан поведе на ливаду и покаже ми један бели крупни цвет, у облику тацне, и на средини тог цвета једну црну тачку. Каже да су некада ови цветови били прекривени црним тачкама И што их је више било значило је да народ има у себи срама. Сада се ето срам готово изгубио, а видимо И сами шта се и како ради и како свако мисли да му је све дозвољено. Остави ме Мицика без текста. Негде можда и има логике.

Последња два дана мог седмодневног боравка падала је киша. Небо је дохватило кровове и даноноћно капима компоновало јесење симфоније по лишћу и олуцима. Предивно. Нема нерасположења које би очас прешло у депресију да нисам овде. Нема седења у кући. Идемо за овцама и за кравама. Гарава води своје стадо, за Ћетком дисциплиновано иде њена ћерка Касана. Животиње знају колико треба бити вани.. Када оне крену кући, кренемо и ми. Природа је све наместила како треба. Од природе се учи. Никако обрнуто.

Ја знам где ћу првом приликом када ми се укаже који слободан дан. Ако има сумњивих Тома нека се увере да раја има. Нисам ништа улепшавала. Златару улепшавање не треба.

Разуменка Марковић, одборница и чланица ИО Зелених Србије

Јесен 2015

PENTACON DIGITAL CAMERA



Share
Додајте ваш коментар Услови коришћења сајта


Ваше име
Ваш емаил (опционо)
Ваш сајт (опционо)