Život mladih na selu onemogućavaju realne prepreke i predrasude

Život mladih na selu onemogućavaju i realne prepreke ali i predrasude. Selo je u Srbiji apsolutno zapostavljeno, sva ulaganja u infrastrukturu, u ekonomski razvoj, u obrazovanje i kulturu idu u velike gradove. Mladi zbog toga nemaju mnogo izbora, oni u gradove idu za boljim životom. Predrasude polaze od toga da je selo zaostala sredina koja onemogućava razvoj pojedinca. Neke moje kolege sa fakulteta smatraju selo, blago rečeno, nužnim zlom. Drugi smatraju poljoprivredu kao granu koja je nedovoljno dorasla da bi bila ravnopravna u privrednom sistemu neke zemlje. To je takođe delom zbog toga što je u Srbiji položaj poljoprivrednika vrlo težak, a sa druge strane postoji predrasuda da je to neka niža vrsta posla. Svi mi koristimo hranu, koja se proizvodi upravo na selu, a u okviru poljoprivrede. Veliki deo Zelene politike odnosi se upravo na život u skladu sa prirodom, i na razvoj sela kao zajednice koja može da proizvodi svoju hranu, da zadovoljava svoje energetske potrebe, da štedi resurse. Zaboravili smo mnoge stvari koje su našim bakama i dekama bile prirodne.

U svetu je to odavno shvaćeno. Poljoprivredna politika je  najvažnija politika Evropske Unije, i najveći deo budžeta se izdvaja za razvoj te privredne grane. Teški poslovi i potpuno neizvesna zarada naterala je mnoge da odu iz svojih seoskih šorova, na široke bulevare velikih gradova, pre svih Beograda. Pored toga, formira se mišljenje o gradovima kao obećanim mestima, koji obezbeđuju lagodan život. Stvarnost je daleko od toga, u gradovima je velika nezaposlenost i zato mladi sve više idu iz Srbije. Mladi ljudi koji bi ostali nemaju mogućnosti ni da prežive u  svom selu. Isto tako postoje oni kojima su pružene mogućnosti, ali ne žele da ostanu, jer smatraju da će odlaskom unaprediti svoj život, a ne shvataju da nije bitno gde, nego kako živiš.

Nekad su mačvanski domaćini koji su imali dva sina, jednog školovali, a drugog ostavljali kući. Da se ne bi delilo imanje, a pre svega da se ne bi zatirala kuća, koja treba da napreduje, a ne da se gasi. Danas je drugačije, vise se ne gleda domaćinstvo nego roditelji gledaju da otpreme decu u grad, primorani da zanemare ognjište koje gori generacijama unazad.

Tu je najveća odgovornost na političarima, koji su dužni da obezbede što bolje uslove za život stanovništva, osnovnu infrastrukturu  u svim sredinama što kod nas nažalost nije slučaj. Standard na selu, makar u mačvanskom okrugu je kud i kamo porastao samo u poslednjih petnaest godina. Ako pogledamo samo mehanizaciju, uočićemo da su poslovi znatno olakšani, zatim se osvrnimo na internet dostupan u svim selima Mačve, obdaništa se takođe sve više otvaraju, škole se poboljšavaju, veze između grada i sela su sve veće i gradovi su sve “blizi” selima.

Sa druge strane u opštini Bogatić postoji veliki broj nerešenih problema, pre svih kanalizacija i vodovod, kao i preduslovi za zdraviji život. Jer u Mačvi koja leži na jezeru vode ne postoji vodovod koji će obezbediti zdravu pijaću vodu, koja je ljudsko pravo svakog čoveka. Opština Bogatić, koja se pretežno bavi poljoprivredom i svakako zavisi od radne snage ne može sebi da dopusti da svoje žitelje prepusti sebi, pre svega mlade.

Ne vidim da postoji neka jaka politička volja niti strategija privlačenja mladih da ostanu na svojim imanjima i da ih unapređuju u saradnji sa lokalnim političarima. Osećanja i obećanja nisu presudna u odlukama omladine da ostanu na selu. Jer od osećanja i obećanja se ne živi. Tako da su po mom sudu odgovorni i mladi zbog svoje inertnosti i političari zbog sve više praznih kuća i zaparloženih njiva. Predizborne kampanje su slučajevi kad se političari sete da postoji i neko osim njih i onda izlaze sa programima i obećanjima koja se najčešće zaborave. Ali neka od uvek aktuelnih su ranije pominjani vodovod i kanalizacija. To je adut svih političkih stranaka u poslednjem dugom nizu godina. Kako se olako govori o tome, tako se olako i zaboravi, pa se provlači od izbora do izbora.

Manje priče, više dela, to nam je potrebno.

Autor je Lazar Firaunović, student politikologije i potpredsednik Opštinskog odbora Zelenih Srbije Bogatić



Share
Komentari
  • nenad 15.04.2016 / 10:42

    ovo je katastrofa, stvarno se ratuyim kada procitam ovakve tekstove. Ja zivim u gradu ali mastam da se jednog dana preselim na selo. I ucinicu to, mene veliki grad ne privlaci, ali primecujem da se vrlo mali broj ljudi koji su dosli sa sela vracaju svojim ognjistima. Donekle razumem mladost, misle da je ovde zabava, provod, vece mogucnosti, ali i kada vide da to nije tako, nece da se vrate, nego zivotare imam utisak da ih je sramota od bivsih sugradjana.

  • Sasa 18.04.2016 / 08:20

    Obezbediti infrastrukturu odrzivu proizvodnju i plasman robe ko to uradi desice se povratak onih koji su sa sela pobegli u grad.

Dodajte vaš komentar Uslovi korišćenja sajta


Vaše ime
Vaš email (opciono)
Vaš sajt (opciono)