Otvoreno pismo Vigoru Majiću, direktoru Istraživačke stanice Petnica, povodom izjava u vezi slučaja savinačkog hrasta

Katarina Samurović (ex Stanković)
Nekadašnji polaznik i mlađi saradnik na programu biologije IS Petnica

Poštovani g. Majiću,

U sredu, 23. juna, u onlajn izdanju „Blica“, pročitala sam Vašu izjavu povodom planirane seče 600 godina starog hrasta-zapisa kod Savinca. Citiraću je u celini:

„Treba da se nađe kompromisno rešenje a to je da se posadi novi hrast ali da se na njega nakalemi stari kako bi se sačuvala tradicija. Taj hrast treba da se obeleži pločicom, koja bi ukazivala na njegovu istoriju. Treba da se zna da iako bi počela izgradnja obilaznice,promenila bi se prirodna sredina hrasta i on bi počeo da se suši. Onda bi narod to povezao sa kletvom i napravio bi se bez potrebe ponovo cirkus – kaže za “Blic” biolog iz Petnice Vigor Majić.“

Kasnije je dotična izjava prerađena i stavljena uz izjavu ministarke Zorane Mihajlović.

Bila sam iskreno šokirana kada sam pročitala Vaš stav. Postojala su čak i mišljenja da je izjava fabrikovana, jer su pojedinci smatrali da je nemoguće da ste izjavili ono što je napisano.

Međutim, nastavili su da Vas objavljuju – prvo Večernje Novosti (1), uz dodatnu razradu prvobitne ideje, koja sada uključuje predlog da se od investitora traži sadnja 100 novih sadnica. Potom je ministarka Zorana Mihajlović za B92 ponovila plan o kalemljenju. Poslednji prilog na RTS-u citira dopis ministarke upućen redakciji, u kome je Vaš predlog usvojeno kao (jedino) stručno mišljenje.

Pošto više nema sumnje da su izjave autentične, dozvolite da vam se obratim, kao bivši polaznik i saradnik IS Petnica na programu biologije i analitičar zaštite životne sredine po struci.

U vezi Vašeg stava postoji niz problema, kako praktičnih, tako i apstraktnih. Nejasno je po kom ste kriterijumu baš Vi izabrani da iskažete mišljenje u ime stručne javnosti. Po zvanju geograf, a bavite se obrazovanjem – ne biologijom, dendrologijom, bioetikom, menadžmentom prirodnim resursa, etnologijom… Bilo kojom naučnom granom relevantnom za slučaj savinačkog hrasta. Istraživačka stanica Petnica je obrazovna institucija koja se kontinuirano ne bavi ni jednom naučnom delatnošću van okvira obrazovanja. Uprkos svemu tome, Vaše viđenje problema hrasta jedino je „nezavisno stručno“ mišljenje, uz izjave državnih funkcionera, koje se moglo čuti u medijima i koje je usvojeno od strane Ministarstva.

Kroz pet stavki želim da ukažem na to da je Vaš iskaz pseudo-stručan, makijavelistički pragmatičan i vrlo plitak. Ne uzima u obzir (osim vrlo deklarativno) duboke metodološke, ekološke i kulturološke aspekte slučaja.

(I) Čudno je kada čovek koji je vezan za nauku ne uspe da konstatuje osnovni problem – a to je loše planiranje, loš osnovni projekat autoputa. Izgradnja dotične deonice izazvala je niz problema na lokalnom nivou, što je jasan indikator aljkavog planiranja. Posebna bizarnost je očigledno potpuno odsustvo izlaska na teren, ili makar detaljnog snimanja terena. Sigurno veoma dobro znate da je osnovni preduslov za uspeh projekta kvalitetan nacrt i neverovatno mi je da takav propust ni jednom rečju niste spomenuli.

(II) U oba medija ste, kao i državni funkcioneri, insistirali na tome da će se hrast osušiti i da je zato bolje poseći ga; Međutim, iza tih tvrdnji ne stoji studija, niti reference, već puka pretpostavka prepakovana u kulisu stručnog mišljenja. Niste ni uzeli u razmatranje mogućnost presađivanja, što se u svetu praktikuje (2) čak i za tako veliko drveće.

(III) „Novostima“ ste rekli da je sadnja sto novih mladica zadovoljavajuće rešenje iz ekološke perspektive. Ne mogu da se složim s tim. U SAD, sadnja jedne ili dve nove mladice za svako staro posečeno drvo redovna je praksa za društveno odgovorne drvne kompanije. Međutim, sadnja mladog drveća ne umanjuje nepopravljivu i neprocenjivu štetu seče stoletnih (eng. „olđgrowth“) šuma, čiji se nestanak smatra odgovornim za remećenje ravnoteže u biosferi i opadanje šumskog biodiverziteta.

U slučaju hrasta kod Savinca, naravno, ne govorimo o šumi – ali jedno toliko veliko i staro drvo je, sa jedne strane, ekosistem za sebe, a sa druge ima ogromne biohemijske kapacitete (npr. za vezivanje i čuvanje ugljen-dioksida, za prečišćavanje vazduha i voda), u skladu sa svojom fizičkom veličinom. Tu je i njegova nematerijalna vrednost. Dakle, iako je sadnja drveća uvek poželjna, iz ekološke perspektive prosta zamena starog drveća mladim drvećem smatra se „zelenim spiranjem savesti“ (eng. „greenwaš“), jer se osobine starog i mladog drveća i ekosistema koje formiraju drastično razlikuju.

(IV) Posle praktičnih, dolazimo do složenijeg problema simbolike ovog stabla, koju ste u Vašoj izjavi u velikoj meri relativizovali.

Prvo, imamo simbolički značaj ovog hrasta u ekološkom smislu. Zbog svoje starosti i veličine, on je prirodno blago, spomenik prirode, sa izrazitom biološkom, ekološkom i estetskom vrednošću; jedinstvena i retka pojava čak i u globalnim okvirima. Upravo se kroz simbolički odnos prema ovom hrastu ogleda i odnos prema drugim prirodnim resursima Srbije, koji se prečesto iz oportunizma degradiraju ili potpuno uništavaju. Primera radi, jedinstveno Jabučko ravnište na Staroj Planini, retko vlažno stanište zaštićeno Ramsarskom konvencijom, bezobzirno je uništeno radi izgradnje hotela i ski-centra. Čak i prve zone zaštite nalaze se na redovnoj meti pljačkanja resursa, bahatosti i ilegalne ili polu-legalne gradnje. Primeri su zaista brojni i simptomatično slični „slučaju hrast“.

Zatim, tu je kulturološka, istorijska i verska simbolika ovog hrasta. Vaši predlozi ogledaju suštinsko nerazumevanje kulture, istorije i običaja.

Rešenje o kalemljenju liči na prilično uvredljiv pokušaj da se uznemirenom narodu „zamažu oči“. Hrast nije voćka, pa da kalemljenje bude logično rešenje za čuvanje osobina određene sorte. Hrast-zapis je autentična celina. Zamislite koliko bi apsurdna bila ideja da se sruši srednjovekovni manastir, a jedna njegova cigla sa spomen pločicom prebaci u novu zgradu. Šta bi UNESCO imao da kaže o takvoj ideji?

Predlog o sadnji i osveštavanju nove šume potpuno je isti tip improvizacije. Prvo, u „kultu drveća“ kvantitet stabala nije imao značajnu ulogu. Drugo, hrast je proglašen za zapis u specifičnom istorijskom trenutku kada narod nije mogao da se okuplja u crkvi. Drvo je osveštano sa povodom; njegova osvećenost ne može se razdovojiti od trenutka u kom je nastala.

Tu možda dolazimo i do suštine Vašeg problema. Jer iz intervjua i izjava jasno je da Vam istorija Srba i osvrti na kolektivnu prošlost nisu mili. Tokom godina pokazali ste izrazitu nadmenost i gotovo patološku netrpeljivost prema istima. Primeri su fragmentisani i brojni, ali smatram da je autorski tekst koji ste napisali za Novi Magazin 2013. godine pod naslovom „Deficit budućnosti“ (3) idealna ilustracija. Citiraću nekoliko rečenica:

- Svakako, i ovde je mašta nezaobilazna, pa se istorija natapa izmišljenim mitovima i legendama koji je čine slađom i privlačnijom. Tako ulepšana i obogaćena, prošlost se nametnula na svakom koraku.

- Naše ulice se ne zovu po brdima, rekama, cvetovima, brojevima ili stranama sveta, već po mrtvima gde je uvek više vojskovođa, heroja ili ubica nego učitelja, pesnika ili istraživača. Čak smo i školama češće davali imena nepismenih vojskovođa i krvavih heroja, nego imena stvaralaca, pokretača budućnosti.

- Pogled usmeren ka budućnosti jedina je garancija da nas neće preplašiti aveti prošlosti, da nećemo potonuti u močvari mitova. Prestaćemo da verujemo da nam je prošlost velika, jer nije. Budućnost je mnogo veća.
Citirani autorski tekst iz Novog Magazina svojom suštinom frapantno liči na svojevrsni manifest premijera Aleksandra Vučića, „Moj odgovor njima“ (4), objavljen u Blicu u martu tekuće godine:

- Neki put pomislim kako problem Srbije nisu ni njena prošlost, niti njena sadašnjost – problem je, čini mi se, svako odsustvo želje da se ode u budućnost.

- Krenuli smo iz dubokog minusa, i iz daleke prošlosti, one u kojoj je oblikovana Srbija, njene navike, mentalitet, duh, njena svest i verovanje u poraze, mesije i velike belosvetske zavere.

- Deo Srbije, ujedinjene u svojim sumanutim ideologijama, živi od priča. Hrani se njima, mazohistički uživa u njima, navučena je na njih više nego na bilo koji porok koji se može zamisliti.

Komplementarnost postaje potpuno očigledna, uprkos značajnim stilskim razlikama, kada se dva teksta pročitaju u celini.
Ako se na to doda sinergizam sa ministarkom Mihajlović po pitanju hrasta, ostaje samo da se sa žalošću konstatuje da ste baš u ovoj vladi pronašli dugo godina nedostajućeg ideološkog partnera u vlasti.

Naravno, ni premijer Vučić, ni Vi, Vigor Majić, po ovom pogledu na svet niste posebni, niti posebno inventivni. Krupni kapital i čitav neoliberalni diskurs koriste ga za svoje interese. Mnogi sporni programi, tehnologije, ugovori, čak i ratovi, svoje jedino moralno uporište zasnivaju na snu o budućnosti i/ili na strahu od „aveti prošlosti“. Istovremeno, fantastične futurističke ideje zatiru motivaciju da se sadašnji gorući problemi reše na optimalan način – idealan primer bi bio paradigma kolonizacije svemira kao rešenja ekoloških i egzistencijalnih problema na Zemlji.

Za to vreme, u sadašnjosti se pravi nepopravljiva humanitarna, ekološka i društvena šteta, „kolateralna šteta“ vrle nove budućnosti koja nikako da stigne. Na takvoj sadašnjosti mnogi profitiraju. Analiza prošlosti ima moć da veoma jasno ukaže na kontinuitet, smer i dalje tendencije eksploatacije. Zato neoliberalni diskurs ima veliki problem sa istorijom i prošlošću.

Kada se Vaše izjave stave u širi globalni kontekst, iza Vaše naučne maske počinju jasno da izviruju politikantstvo i proračunatost. U odnosu na zadatu temu postavljate se tako da budete na dobitku; da se ne zamerite centru moći o čijem pojasu zveckaju ključevi od kasice.
(V) Kad smo kod finansija, krajnje je licemerno od vas da kažete: „Srbija, međutim, nije toliko bogata zemlja da uživa u luksuzu da menja trase puteva zbog jednog drveta“, jer siromaštvo Srbije niste razmatrali kada su u pitanju bile Vaše vrednosti. Niste imali ni najmanju moralnu poteškoću da učestvujete u zaduženju zemlje kreditom od čak dve stotine miliona evra povodom projekta EIB „Istraživanje i razvoj u javnom sektoru“, u koji je dobrim delom ugrađena i obnova Istraživačke stanice Petnica, 2010. godine, u najintenzivnijem periodu aktuelne ekonomske krize. Nemate problem ni da se za stanicu svake godine iz budžeta izdvaja oko 30 miliona dinara, kojima raspolažete potpuno slobodno. Iako stanica to zaslužuje, u datim okolnostima svakako je u pitanju – luksuz. Složićete se da bi pokušaj izmeštanja hrasta ili zaobilaznica koštali neuporedivo manje.

Nadam se da ćete postati svesni da ste lakomislenim izjavama u vezi savinačkog hrasta dali legitimitet svemu onome što inače osuđujete:
- Kroz paušalne odgovore na ozbiljna pitanja validirali ste pseudo-naučni pristup, koji se zasniva na selektivnom i površnom razmatranju činjenica i njihovoj „odokativnoj“ analizi.

- Stali ste iza nestručnosti, bahatog projektovanja, loše metodologije – jer čak ni srednjoškolski petnički terenski projekti ne mogu da prođu bez izlaska na teren.

- Stavili ste se u odbranu laži, obmane i manipulacije – jer već dve godine je važeće obećanje visokih funkcionera da će hrast biti sačuvan, dok je u realnosti rađeno suprotno.

- Stali ste na stranu autoritarnog i anti-demokratskog modela upravljanja, jer hrast će biti posečen protiv volje lokalnog stanovništa i lokalne mesne zajednice, čija ni jedna primedba na projekat nije usvojena.
Mogu samo da nagađam zašto ste tako postupili: da li iz slepe ljubavi prema onome što je nazvano „progresom“ i dubokog prezira prema „narodnom“; da li iz oportunizma i proračunatosti, da li iz ucene i pokornosti. Svaka od tih mogućnosti duboko razočarava.

Biću zauvek zahvalna Petnici – samim tim i Vama, za znanje i gostoprimstvo koji su mi pruženi. Ni jedna Vaša izjava tu zahvalnost ne može da potre. Ipak, kroz prizmu sadašnjosti prošlost otkriva svoje pravo lice. Ironično, klica mog kritičkog mišljenja koja je u Petnici proklijala, sa sazrevanjem je počela kritički da razmatra mesto sa kog je ponikla.
Da završimo uz Vaše omiljene teme: budućnost i svetska rešenja. Savetujem Vam da istražite odnos razvijenih zemalja prema njihovim „savinačkim hrastovima“. Stoletni hrastovi krase tla Engleske, Nemačke, Francuske, Sjedinjenih Država i uživaju poseban status i zaštitu. Sopstveno nasleđe se čuva, tretira sa pažnjom i poštovanjem.
Budućnost i prosperitet zemlje usko su povezani sa njenim odnosom prema svom prirodnom i kulturnom blagu. O tome se ne sanja – predodređeno je u sadašnjosti. Kada bezmalo svaki put pozivate da se ugledamo na razvijeni svet u pogledu statusa nauke i obrazovanja, zašto ne i u ovom pogledu? Ali možda ista pravila ne važe uvek za sve – istorija sugeriše da je tako. Zato postoji pritisak da se ona zaboravi.
Dobra stvar u svakoj krizi je što makar maske padnu.

U Beogradu, 26. juna 2015.

S poštovanjem,

Katarina Samurović (ex Stanković)
Nekadašnji polaznik i mlađi saradnik na programu biologije IS Petnica

(1) „Vigor Majić: Šuma umesto starog hrasta“, Novosti, 25.06.2015.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:554604-Vigor-Majic-Suma-umesto-starog-hrasta

(2) Burghardt, Jackie: „What Happens to a Tree When it is Moved?“
www.colostate.edu/Dept/CoopExt/4DMG/Trees/movetree.htm

(3) Majić, Vigor: „Deficit budućnosti“, Novi Magazin, 18.11.2013.

http://www.novimagazin.rs/stav/vigor-majic-deficit-budunosti

(4) Vučić, Aleksandar: „Moj odgovor njima“, Blic, 02.03.2015.

http://www.blic.rs/Vesti/Politika/538870/Aleksandar-Vucic-pise-za-Blic-Moj-odgovor-Njima

(5) „Famous Oak Trees“, „Oak“ – Wikipedia, 26.06.2015.

https://en.wikipedia.org/wiki/Oak#Famous_oak_trees



Oznake:
Share
Komentari
  • Bivši petničanin 15.07.2015 / 15:08

    Odavno nisam pročitao bolje pismo Vigoru Majiću. Svaka čast. Ovakve osobe nam trebaju u obrazovanju i na svakom odgovornom mestu u državi.

  • Jedan covek 16.03.2016 / 15:02

    Jeste, analiza je potpuna i ona se moze primeniti na sve one koji hoce da “nakaleme” svoje interese na i onako opustosen organizam Srbije. Kako mi se cini, nismo bogata zemlja ni za ocuvanje svojih manastira, muzeja, prirodne sredine, pa ni ljudi… Ako su oni visak radi dobiti neoliberalnog, ali bez sloboda, sveta!
    Kao sto pise gospodja Katarina Samurovic, maske su pale. Po mom misljenju, one su bile samo bizuterija, bez ukusa, tek da se prikrije mnogo starsnija sustina…

Dodajte vaš komentar Uslovi korišćenja sajta


Vaše ime
Vaš email (opciono)
Vaš sajt (opciono)