Отворено писмо Вигору Мајићу, директору Истраживачке станице Петница, поводом изјава у вези случаја савиначког храста

Катарина Самуровић (еx Станковић)
Некадашњи полазник и млађи сарадник на програму биологије ИС Петница

Поштовани г. Мајићу,

У среду, 23. јуна, у онлајн издању „Блица“, прочитала сам Вашу изјаву поводом планиране сече 600 година старог храста-записа код Савинца. Цитираћу је у целини:

„Треба да се нађе компромисно решење а то је да се посади нови храст али да се на њега накалеми стари како би се сачувала традиција. Тај храст треба да се обележи плочицом, која би указивала на његову историју. Треба да се зна да иако би почела изградња обилазнице,променила би се природна средина храста и он би почео да се суши. Онда би народ то повезао са клетвом и направио би се без потребе поново циркус – каже за “Блиц” биолог из Петнице Вигор Мајић.“

Касније је дотична изјава прерађена и стављена уз изјаву министарке Зоране Михајловић.

Била сам искрено шокирана када сам прочитала Ваш став. Постојала су чак и мишљења да је изјава фабрикована, јер су појединци сматрали да је немогуће да сте изјавили оно што је написано.

Међутим, наставили су да Вас објављују – прво Вечерње Новости (1), уз додатну разраду првобитне идеје, која сада укључује предлог да се од инвеститора тражи садња 100 нових садница. Потом је министарка Зорана Михајловић за Б92 поновила план о калемљењу. Последњи прилог на РТС-у цитира допис министарке упућен редакцији, у коме је Ваш предлог усвојено као (једино) стручно мишљење.

Пошто више нема сумње да су изјаве аутентичне, дозволите да вам се обратим, као бивши полазник и сарадник ИС Петница на програму биологије и аналитичар заштите животне средине по струци.

У вези Вашег става постоји низ проблема, како практичних, тако и апстрактних. Нејасно је по ком сте критеријуму баш Ви изабрани да искажете мишљење у име стручне јавности. По звању географ, а бавите се образовањем – не биологијом, дендрологијом, биоетиком, менаџментом природним ресурса, етнологијом… Било којом научном граном релевантном за случај савиначког храста. Истраживачка станица Петница је образовна институција која се континуирано не бави ни једном научном делатношћу ван оквира образовања. Упркос свему томе, Ваше виђење проблема храста једино је „независно стручно“ мишљење, уз изјаве државних функционера, које се могло чути у медијима и које је усвојено од стране Министарства.

Кроз пет ставки желим да укажем на то да је Ваш исказ псеудо-стручан, макијавелистички прагматичан и врло плитак. Не узима у обзир (осим врло декларативно) дубоке методолошке, еколошке и културолошке аспекте случаја.

(I) Чудно је када човек који је везан за науку не успе да констатује основни проблем – а то је лоше планирање, лош основни пројекат аутопута. Изградња дотичне деонице изазвала је низ проблема на локалном нивоу, што је јасан индикатор аљкавог планирања. Посебна бизарност је очигледно потпуно одсуство изласка на терен, или макар детаљног снимања терена. Сигурно веома добро знате да је основни предуслов за успех пројекта квалитетан нацрт и невероватно ми је да такав пропуст ни једном речју нисте споменули.

(II) У оба медија сте, као и државни функционери, инсистирали на томе да ће се храст осушити и да је зато боље посећи га; Међутим, иза тих тврдњи не стоји студија, нити референце, већ пука претпоставка препакована у кулису стручног мишљења. Нисте ни узели у разматрање могућност пресађивања, што се у свету практикује (2) чак и за тако велико дрвеће.

(III) „Новостима“ сте рекли да је садња сто нових младица задовољавајуће решење из еколошке перспективе. Не могу да се сложим с тим. У САД, садња једне или две нове младице за свако старо посечено дрво редовна је пракса за друштвено одговорне дрвне компаније. Међутим, садња младог дрвећа не умањује непоправљиву и непроцењиву штету сече столетних (енг. „олђгроwтх“) шума, чији се нестанак сматра одговорним за ремећење равнотеже у биосфери и опадање шумског биодиверзитета.

У случају храста код Савинца, наравно, не говоримо о шуми – али једно толико велико и старо дрво је, са једне стране, екосистем за себе, а са друге има огромне биохемијске капацитете (нпр. за везивање и чување угљен-диоксида, за пречишћавање ваздуха и вода), у складу са својом физичком величином. Ту је и његова нематеријална вредност. Дакле, иако је садња дрвећа увек пожељна, из еколошке перспективе проста замена старог дрвећа младим дрвећем сматра се „зеленим спирањем савести“ (енг. „греенwаш“), јер се особине старог и младог дрвећа и екосистема које формирају драстично разликују.

(IV) После практичних, долазимо до сложенијег проблема симболике овог стабла, коју сте у Вашој изјави у великој мери релативизовали.

Прво, имамо симболички значај овог храста у еколошком смислу. Због своје старости и величине, он је природно благо, споменик природе, са изразитом биолошком, еколошком и естетском вредношћу; јединствена и ретка појава чак и у глобалним оквирима. Управо се кроз симболички однос према овом храсту огледа и однос према другим природним ресурсима Србије, који се пречесто из опортунизма деградирају или потпуно уништавају. Примера ради, јединствено Јабучко равниште на Старој Планини, ретко влажно станиште заштићено Рамсарском конвенцијом, безобзирно је уништено ради изградње хотела и ски-центра. Чак и прве зоне заштите налазе се на редовној мети пљачкања ресурса, бахатости и илегалне или полу-легалне градње. Примери су заиста бројни и симптоматично слични „случају храст“.

Затим, ту је културолошка, историјска и верска симболика овог храста. Ваши предлози огледају суштинско неразумевање културе, историје и обичаја.

Решење о калемљењу личи на прилично увредљив покушај да се узнемиреном народу „замажу очи“. Храст није воћка, па да калемљење буде логично решење за чување особина одређене сорте. Храст-запис је аутентична целина. Замислите колико би апсурдна била идеја да се сруши средњовековни манастир, а једна његова цигла са спомен плочицом пребаци у нову зграду. Шта би УНЕСЦО имао да каже о таквој идеји?

Предлог о садњи и освештавању нове шуме потпуно је исти тип импровизације. Прво, у „култу дрвећа“ квантитет стабала није имао значајну улогу. Друго, храст је проглашен за запис у специфичном историјском тренутку када народ није могао да се окупља у цркви. Дрво је освештано са поводом; његова освећеност не може се раздовојити од тренутка у ком је настала.

Ту можда долазимо и до суштине Вашег проблема. Јер из интервјуа и изјава јасно је да Вам историја Срба и осврти на колективну прошлост нису мили. Током година показали сте изразиту надменост и готово патолошку нетрпељивост према истима. Примери су фрагментисани и бројни, али сматрам да је ауторски текст који сте написали за Нови Магазин 2013. године под насловом „Дефицит будућности“ (3) идеална илустрација. Цитираћу неколико реченица:

- Свакако, и овде је машта незаобилазна, па се историја натапа измишљеним митовима и легендама који је чине слађом и привлачнијом. Тако улепшана и обогаћена, прошлост се наметнула на сваком кораку.

- Наше улице се не зову по брдима, рекама, цветовима, бројевима или странама света, већ по мртвима где је увек више војсковођа, хероја или убица него учитеља, песника или истраживача. Чак смо и школама чешће давали имена неписмених војсковођа и крвавих хероја, него имена стваралаца, покретача будућности.

- Поглед усмерен ка будућности једина је гаранција да нас неће преплашити авети прошлости, да нећемо потонути у мочвари митова. Престаћемо да верујемо да нам је прошлост велика, јер није. Будућност је много већа.
Цитирани ауторски текст из Новог Магазина својом суштином фрапантно личи на својеврсни манифест премијера Александра Вучића, „Мој одговор њима“ (4), објављен у Блицу у марту текуће године:

- Неки пут помислим како проблем Србије нису ни њена прошлост, нити њена садашњост – проблем је, чини ми се, свако одсуство жеље да се оде у будућност.

- Кренули смо из дубоког минуса, и из далеке прошлости, оне у којој је обликована Србија, њене навике, менталитет, дух, њена свест и веровање у поразе, месије и велике белосветске завере.

- Део Србије, уједињене у својим суманутим идеологијама, живи од прича. Храни се њима, мазохистички ужива у њима, навучена је на њих више него на било који порок који се може замислити.

Комплементарност постаје потпуно очигледна, упркос значајним стилским разликама, када се два текста прочитају у целини.
Ако се на то дода синергизам са министарком Михајловић по питању храста, остаје само да се са жалошћу констатује да сте баш у овој влади пронашли дуго година недостајућег идеолошког партнера у власти.

Наравно, ни премијер Вучић, ни Ви, Вигор Мајић, по овом погледу на свет нисте посебни, нити посебно инвентивни. Крупни капитал и читав неолиберални дискурс користе га за своје интересе. Многи спорни програми, технологије, уговори, чак и ратови, своје једино морално упориште заснивају на сну о будућности и/или на страху од „авети прошлости“. Истовремено, фантастичне футуристичке идеје затиру мотивацију да се садашњи горући проблеми реше на оптималан начин – идеалан пример би био парадигма колонизације свемира као решења еколошких и егзистенцијалних проблема на Земљи.

За то време, у садашњости се прави непоправљива хуманитарна, еколошка и друштвена штета, „колатерална штета“ врле нове будућности која никако да стигне. На таквој садашњости многи профитирају. Анализа прошлости има моћ да веома јасно укаже на континуитет, смер и даље тенденције експлоатације. Зато неолиберални дискурс има велики проблем са историјом и прошлошћу.

Када се Ваше изјаве ставе у шири глобални контекст, иза Ваше научне маске почињу јасно да извирују политикантство и прорачунатост. У односу на задату тему постављате се тако да будете на добитку; да се не замерите центру моћи о чијем појасу звецкају кључеви од касице.
(V) Кад смо код финансија, крајње је лицемерно од вас да кажете: „Србија, међутим, није толико богата земља да ужива у луксузу да мења трасе путева због једног дрвета“, јер сиромаштво Србије нисте разматрали када су у питању биле Ваше вредности. Нисте имали ни најмању моралну потешкоћу да учествујете у задужењу земље кредитом од чак две стотине милиона евра поводом пројекта ЕИБ „Истраживање и развој у јавном сектору“, у који је добрим делом уграђена и обнова Истраживачке станице Петница, 2010. године, у најинтензивнијем периоду актуелне економске кризе. Немате проблем ни да се за станицу сваке године из буџета издваја око 30 милиона динара, којима располажете потпуно слободно. Иако станица то заслужује, у датим околностима свакако је у питању – луксуз. Сложићете се да би покушај измештања храста или заобилазница коштали неупоредиво мање.

Надам се да ћете постати свесни да сте лакомисленим изјавама у вези савиначког храста дали легитимитет свему ономе што иначе осуђујете:
- Кроз паушалне одговоре на озбиљна питања валидирали сте псеудо-научни приступ, који се заснива на селективном и површном разматрању чињеница и њиховој „одокативној“ анализи.

- Стали сте иза нестручности, бахатог пројектовања, лоше методологије – јер чак ни средњошколски петнички теренски пројекти не могу да прођу без изласка на терен.

- Ставили сте се у одбрану лажи, обмане и манипулације – јер већ две године је важеће обећање високих функционера да ће храст бити сачуван, док је у реалности рађено супротно.

- Стали сте на страну ауторитарног и анти-демократског модела управљања, јер храст ће бити посечен против воље локалног становништа и локалне месне заједнице, чија ни једна примедба на пројекат није усвојена.
Могу само да нагађам зашто сте тако поступили: да ли из слепе љубави према ономе што је названо „прогресом“ и дубоког презира према „народном“; да ли из опортунизма и прорачунатости, да ли из уцене и покорности. Свака од тих могућности дубоко разочарава.

Бићу заувек захвална Петници – самим тим и Вама, за знање и гостопримство који су ми пружени. Ни једна Ваша изјава ту захвалност не може да потре. Ипак, кроз призму садашњости прошлост открива своје право лице. Иронично, клица мог критичког мишљења која је у Петници проклијала, са сазревањем је почела критички да разматра место са ког је поникла.
Да завршимо уз Ваше омиљене теме: будућност и светска решења. Саветујем Вам да истражите однос развијених земаља према њиховим „савиначким храстовима“. Столетни храстови красе тла Енглеске, Немачке, Француске, Сједињених Држава и уживају посебан статус и заштиту. Сопствено наслеђе се чува, третира са пажњом и поштовањем.
Будућност и просперитет земље уско су повезани са њеним односом према свом природном и културном благу. О томе се не сања – предодређено је у садашњости. Када безмало сваки пут позивате да се угледамо на развијени свет у погледу статуса науке и образовања, зашто не и у овом погледу? Али можда иста правила не важе увек за све – историја сугерише да је тако. Зато постоји притисак да се она заборави.
Добра ствар у свакој кризи је што макар маске падну.

У Београду, 26. јуна 2015.

С поштовањем,

Катарина Самуровић (еx Станковић)
Некадашњи полазник и млађи сарадник на програму биологије ИС Петница

(1) „Vigor Majić: Šuma umesto starog hrasta“, Novosti, 25.06.2015.

http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/drustvo/aktuelno.290.html:554604-Vigor-Majic-Suma-umesto-starog-hrasta

(2) Burghardt, Jackie: „What Happens to a Tree When it is Moved?“
www.colostate.edu/Dept/CoopExt/4DMG/Trees/movetree.htm

(3) Majić, Vigor: „Deficit budućnosti“, Novi Magazin, 18.11.2013.

http://www.novimagazin.rs/stav/vigor-majic-deficit-budunosti

(4) Vučić, Aleksandar: „Moj odgovor njima“, Blic, 02.03.2015.

http://www.blic.rs/Vesti/Politika/538870/Aleksandar-Vucic-pise-za-Blic-Moj-odgovor-Njima

(5) „Famous Oak Trees“, „Oak“ – Wikipedia, 26.06.2015.

https://en.wikipedia.org/wiki/Oak#Famous_oak_trees



Ознаке:
Share
Коментари
  • Бивши петничанин 15.07.2015 / 15:08

    Одавно нисам прочитао боље писмо Вигору Мајићу. Свака част. Овакве особе нам требају у образовању и на сваком одговорном месту у држави.

  • Jedan covek 16.03.2016 / 15:02

    Jeste, analiza je potpuna i ona se moze primeniti na sve one koji hoce da “nakaleme” svoje interese na i onako opustosen organizam Srbije. Kako mi se cini, nismo bogata zemlja ni za ocuvanje svojih manastira, muzeja, prirodne sredine, pa ni ljudi… Ako su oni visak radi dobiti neoliberalnog, ali bez sloboda, sveta!
    Kao sto pise gospodja Katarina Samurovic, maske su pale. Po mom misljenju, one su bile samo bizuterija, bez ukusa, tek da se prikrije mnogo starsnija sustina…

Додајте ваш коментар Услови коришћења сајта


Ваше име
Ваш емаил (опционо)
Ваш сајт (опционо)