Pravi put je napred – demokratija u Srbiji

Kraj dvadesetog veka obeležio je pad Berlinskog zida i postepeno okretanje nekadašnjeg „komunističkog bloka“ demokratiji. Optimizam se širio Evropom a politički teoretičar Frensis Fukujama objavio je u svojoj čuvenoj knjizi „Kraj istorije i poslednji čovek“ pobedu demokratskog uređenja. U to vreme je region Balkana zadesio građanski rat. Srbija je demokratiju osvojila na teži način, deset godina kasnije. Osvojili smo je na biralištima, a onda kada nam je ona pokradena, izašli smo na ulice i odbranili je građanskom neposlušnošću i otporom. Demokratija je tada u sebi tada nosila obećanje boljeg i drugačijeg života. Nakon toga smo imali uspone i padove, ali je demokratija pobeđivala. Svaka naredna vlada birana je voljom građana, na slobodnim i fer izborima. Četrnaest godina je prošlo, a osim tog minimalnog zahteva izbora, nismo daleko odmakli. Slaba vladavina prava, korupcija, nepotizam i partijska država, socijalna neravnopravnost, medijske neslobode… Širom Srbije ćete sve češće čuti žal za nekim prošlim vremenima. Zabrinjavajuće je da građani Srbije sve češće kažu: „Ta vremena jesu bila nedemokratska ali se u njima (navodno) živelo bolje i građani su osećali neku vrstu sigurnosti.“ Da li smemo tako lako da dignemo ruke od teško osvojene slobode?

Dva su glavna shvatanja demokratije. Prvo shvatanje demokratiju izjednačava sa demokratskim procedurama pri odlučivanju, i to je tzv. proceduralna (minimalna) demokratija. Sve dok građani biraju svoje predstavnike i institucije na slobodnim i fer izborima, i ishodi su demokratski. Sa druge strane stoji participativna demokratija koja se ne iscrpljuje na izborima već zahteva i određene vrline građana. Ona postavlja maksimalističke zahteve, odlučivanje kroz deliberaciju – stalno preispitivanje odluka i puta na kojem je jedno društvo, putem javnog mnjenja. To javno mnjenje se formira kroz otvoreni i široki dijalog svih. Za ovakvo društvo potreban je visok nivo političke i demokratske kulture. U njemu na neki način svi učestvuju u političkom životu zajednice, i pođednako uživaju i prava i obaveze. Takva vrsta demokratije zahteva i posvećenost. Političari su posvećeni građanima, učestvujući u diskusijama i uvažavajući stavove profesionalnih udruženja, akademske zajednice, medija i stanovništva kojih se njihove odluke dotiču. A sa druge strane, građani koriste sva demokratska sredstva i izabrane predstavnike da se njihov glas čuje, i da bi odbranili svoja prava i slobode. Profesionalna udruženja i akademska zajednica imaju etičke norme i drže ih se, bez straha za svoj položaj. Moć uvek nastoji da zauzme što više prostora, i zato se sloboda uvek mora iznova osvajati. Zvuči lepo, zar ne?

Participativna demokratija zahteva veliki rad i zato je nije lako postići. Kriza demokratije u Srbiji izazvana je upravo time što smo se nakon 2000. zadovoljili izvojevanom, proceduralnom demokratijom. Građani su nakon izbora položili sve nade u svoje izabrane predstavnike. Na njih se gledalo kao na spasitelje, sa tom razlikom što su demokratski. Tadašnje demokratske snage su sa razlogom mislile da imaju blanko podršku za sve. Moć je bivala sve veća. Pre demokratskih promena, civilni sektor koji se bavio demokratizacijom i ljudskim pravima u Srbiji bio je od strane tadašnjeg režima nazivan izdajnicima i stranim plaćenicima. Danas je aktivizma sve manje, a nevladine organizacije služe kao ekspertski sektor za vladine institucije. Mediji su sve više porobljavani deljenjem na podobne i nepodobne, netransparetnim vlasništvom i finansiranjem iza kojeg su stajale partije i pojedinci na vlasti. Privatizacija je sprovedena tako da su pojedinci zarađivali mnogo a radnici masovno ostajali bez posla i materijalne pomoći. Decentralizacija i razvoj lokalne uprave nikada nisu sprovedeni do kraja. Opštine i gradovi su postali ispostave centralnih vlasti, iz kojih je izvlačen novac. Građani su smanjivali standarde i povlačili se u privatnu sferu dok je javna sfera napuštena.

Sve političke snage u srpskom parlamentu danas su „proevropske“. Masovno se sprovodi usaglašavanje zakonodavstva sa Evropskom Unijom. Mnogi se standardi unose u zakonodavstvo po hitnoj proceduri, bez javne rasprave ili kritičkog odnosa prema njima, i bez pokušaja da se oni prilagode osobenostima Srbije. Na delu, imamo zakone koji su doneti i pre deset godina a koje Srbija nije ni blizu toga da sprovede. Kada se suočimo sa problemima izazvanim pravnom nesigurnošću i nesprovođenjem zakona, menjamo ih na staro i vraćamo se deceniju unazad. Nametnute su nam mere štednje, smanjene plate i penzije, a povećava se javni dug. Najavljuje se povećanje poreza i poskupljenje struje što će samo dodatno pogoršati situaciju za najsiromašnije. U zemlju dolaze investicije koje nisu transparentne, pa se njihovo poreklo sa razlogom vidi kao sumnjivo. Srbija ima podršku međunarodne zajednice, uglavnom zato što radi većinu onih stvari koje se od nje zatraže. Danas su se građani potpuno povukli u privatnu sferu, nemajući kome da se obrate u javnoj sferi. Pored svih problematičnih odluka, sve većeg jaza između bogate manjine i osiromašene većine, na protestima koje organizuje malobrojna opozicija nema više od 200 ljudi.

Srbija je država izneverene demokratije. U takvoj situaciji raste autoritarnost i populizam. Ne možemo više očekivati da nam demokratiju izgradi međunarodna zajednica ili neka treća, četvrta ili peta politička opcija. Sve dok građani ne shvate da je odluka na njima, stvari se neće popravljati na bolje. Takva promena mora doći „odozdo“, od mesnih zajednica, opština i gradova. Nove političke snage moraju razviti svoje lokalne političke, ekonomske i socijalne agende koje će artikulisati interese građana, a ne političke elite i velikih kompanija. Lokalni parlamenti moraju razviti mehanizme javnih rasprava i građanskih inicijativa, preko kojih će se dolaziti do što kvalitetnijih odluka. Lokalne vlasti se moraju izboriti za više direktnih prihoda a ne da se novac izdvaja od strane centralne vlasti „na kašičicu“. I ekonomija mora krenuti „odozdo“, ona treba biti demokratska. Ne treba nade polagati u gigantske projekte koji nakon nekoliko godina, kada se izvuče dovoljno novca, propadaju a investitori idu dalje u siromašnije zemlje. Srbija mora da se orijetiše na mala i srednja preduzeća, održiva radna mesta, ekonomiju koja ne troši mnogo resursa, već radi i za ljude i za životnu sredinu.

Odgovor nije u vraćanju na staro, već moramo pronaći više snage za promene. Sve je ovo vrlo lako reći a da bi se nešto sprovelo u delo potreban je rad. Rešenje je vrlo jednostavno. Treba nam više demokratije.

Autorka teksta je politikološkinja i direktorka Zelenih Srbije Žaklina Živković

Fotografija sa 99posto.org

Fotografija sa 99posto.org



Oznake: , , , ,
Share
Komentari
  • Oln 29.05.2015 / 11:15

    Kada se želi ostaviti utisak onda se radi floskuliranje. Pomene se reč demorkaitja i provrte već ishoblovane fraze kako toga nema kod nas a ima negde drugde, i kad bi toga bilo kod nas bilo bi nam idealno.
    Dajte inženjeru koji nije kupio diplomu i koji se dokazao u poslu, a ne u političarenju, da napravi demokratiju u jedno opštini, školi, mikro sredini, pa onda desetinama drugih sličnih osobina, koji će da rade a ne da političare.
    Samo tako vam može doći demokratrija poštovani teoretičari demokratije. Ne možete demokratiju kupovati u flašama, niti kontejnerima, demokratija se stvara delima. Ali zato ste vi teoretičari jer ništa ne stvarate osim magle koja čak nekada izgleda i hoblovana. Švaba bi rekao arbajten i samo arbajten. Kao porizvod korisnog rada nastaje jedan od nus produkata, popularno nazvan i raubovan – demokratija.

  • Sasa 30.05.2015 / 13:16

    Demokratija je postovanje zakona i normi ponasanja koji trebaju da vaze za sve bez izuzetaka.

  • Zagor 17.09.2015 / 19:49

    Bravo Oln. Verovatno si inženjer, ali šta da ti radim. Menjaj sredinu, ovo nije zemlja za kreativce i stručnjake, već za pdoobne i ovlaš obrazovane.

  • Milan 17.09.2015 / 20:10

    Meni se čini da Oln nije čitao ceo tekst jer se autorka upravo zalaže da se demokratija prvo uspostavi u školi, opštini, mikrosredini a ne da nam je podare spasioci. Ne vredi, lakše je nešto prozvati nego pročitati i razumeti. Promeni sebe da bi promenio svet?

  • Zagor 18.09.2015 / 11:23

    Moj Milane, jabuko sa grane, kada jednom prodjes inzenjerski projekat od pocetka do kraja, shvatices kako se sve moze, kad se zna ko kosi a ko vodu nosi. Ne uvozi truli zapad prodavace magle vec vrhunske studente i inzenjere. Ako jos nisi shvatio, na njima pciva to njihovo blagostanje demokratije, a ne na prodavacima magle.

  • nenad 21.09.2015 / 07:01

    slazem se sa stavom da je rec demokratija postala obcna floskula. I odavno je dokazano da Fukujama nije bio u pravu, cak je i sam reterirao od svojih stavova. Sada je “na snazi” Hantigton i njegov “Rat civilizacija”. Stabilnost je vaznija od demokratije, neka drustva nisu dostigli stepen da mogu sami gradjani da odlucuju o svojoj sludbini i da diskutuju hladne glave o argumentima i pravcima svog razvoja. Mislim da Balkan spada u ovu grupu. Blagostanje zapada pociva na njihovom pravnom sistemu i vladavini prava, kada se to obezbedi docice inzenjeri

Dodajte vaš komentar Uslovi korišćenja sajta


Vaše ime
Vaš email (opciono)
Vaš sajt (opciono)