Прави пут је напред – демократија у Србији

Крај двадесетог века обележио је пад Берлинског зида и постепено окретање некадашњег „комунистичког блока“ демократији. Оптимизам се ширио Европом а политички теоретичар Френсис Фукујама објавио је у својој чувеној књизи „Крај историје и последњи човек“ победу демократског уређења. У то време је регион Балкана задесио грађански рат. Србија је демократију освојила на тежи начин, десет година касније. Освојили смо је на биралиштима, а онда када нам је она покрадена, изашли смо на улице и одбранили је грађанском непослушношћу и отпором. Демократија је тада у себи тада носила обећање бољег и другачијег живота. Након тога смо имали успоне и падове, али је демократија побеђивала. Свака наредна влада бирана је вољом грађана, на слободним и фер изборима. Четрнаест година је прошло, а осим тог минималног захтева избора, нисмо далеко одмакли. Слаба владавина права, корупција, непотизам и партијска држава, социјална неравноправност, медијске неслободе… Широм Србије ћете све чешће чути жал за неким прошлим временима. Забрињавајуће је да грађани Србије све чешће кажу: „Та времена јесу била недемократска али се у њима (наводно) живело боље и грађани су осећали неку врсту сигурности.“ Да ли смемо тако лако да дигнемо руке од тешко освојене слободе?

Два су главна схватања демократије. Прво схватање демократију изједначава са демократским процедурама при одлучивању, и то је тзв. процедурална (минимална) демократија. Све док грађани бирају своје представнике и институције на слободним и фер изборима, и исходи су демократски. Са друге стране стоји партиципативна демократија која се не исцрпљује на изборима већ захтева и одређене врлине грађана. Она поставља максималистичке захтеве, одлучивање кроз делиберацију – стално преиспитивање одлука и пута на којем је једно друштво, путем јавног мњења. То јавно мњење се формира кроз отворени и широки дијалог свих. За овакво друштво потребан је висок ниво политичке и демократске културе. У њему на неки начин сви учествују у политичком животу заједнице, и пођеднако уживају и права и обавезе. Таква врста демократије захтева и посвећеност. Политичари су посвећени грађанима, учествујући у дискусијама и уважавајући ставове професионалних удружења, академске заједнице, медија и становништва којих се њихове одлуке дотичу. А са друге стране, грађани користе сва демократска средства и изабране представнике да се њихов глас чује, и да би одбранили своја права и слободе. Професионална удружења и академска заједница имају етичке норме и држе их се, без страха за свој положај. Моћ увек настоји да заузме што више простора, и зато се слобода увек мора изнова освајати. Звучи лепо, зар не?

Партиципативна демократија захтева велики рад и зато је није лако постићи. Криза демократије у Србији изазвана је управо тиме што смо се након 2000. задовољили извојеваном, процедуралном демократијом. Грађани су након избора положили све наде у своје изабране представнике. На њих се гледало као на спаситеље, са том разликом што су демократски. Тадашње демократске снаге су са разлогом мислиле да имају бланко подршку за све. Моћ је бивала све већа. Пре демократских промена, цивилни сектор који се бавио демократизацијом и људским правима у Србији био је од стране тадашњег режима називан издајницима и страним плаћеницима. Данас је активизма све мање, а невладине организације служе као експертски сектор за владине институције. Медији су све више поробљавани дељењем на подобне и неподобне, нетранспаретним власништвом и финансирањем иза којег су стајале партије и појединци на власти. Приватизација је спроведена тако да су појединци зарађивали много а радници масовно остајали без посла и материјалне помоћи. Децентрализација и развој локалне управе никада нису спроведени до краја. Општине и градови су постали испоставе централних власти, из којих је извлачен новац. Грађани су смањивали стандарде и повлачили се у приватну сферу док је јавна сфера напуштена.

Све политичке снаге у српском парламенту данас су „проевропске“. Масовно се спроводи усаглашавање законодавства са Европском Унијом. Многи се стандарди уносе у законодавство по хитној процедури, без јавне расправе или критичког односа према њима, и без покушаја да се они прилагоде особеностима Србије. На делу, имамо законе који су донети и пре десет година а које Србија није ни близу тога да спроведе. Када се суочимо са проблемима изазваним правном несигурношћу и неспровођењем закона, мењамо их на старо и враћамо се деценију уназад. Наметнуте су нам мере штедње, смањене плате и пензије, а повећава се јавни дуг. Најављује се повећање пореза и поскупљење струје што ће само додатно погоршати ситуацију за најсиромашније. У земљу долазе инвестиције које нису транспарентне, па се њихово порекло са разлогом види као сумњиво. Србија има подршку међународне заједнице, углавном зато што ради већину оних ствари које се од ње затраже. Данас су се грађани потпуно повукли у приватну сферу, немајући коме да се обрате у јавној сфери. Поред свих проблематичних одлука, све већег јаза између богате мањине и осиромашене већине, на протестима које организује малобројна опозиција нема више од 200 људи.

Србија је држава изневерене демократије. У таквој ситуацији расте ауторитарност и популизам. Не можемо више очекивати да нам демократију изгради међународна заједница или нека трећа, четврта или пета политичка опција. Све док грађани не схвате да је одлука на њима, ствари се неће поправљати на боље. Таква промена мора доћи „одоздо“, од месних заједница, општина и градова. Нове политичке снаге морају развити своје локалне политичке, економске и социјалне агенде које ће артикулисати интересе грађана, а не политичке елите и великих компанија. Локални парламенти морају развити механизме јавних расправа и грађанских иницијатива, преко којих ће се долазити до што квалитетнијих одлука. Локалне власти се морају изборити за више директних прихода а не да се новац издваја од стране централне власти „на кашичицу“. И економија мора кренути „одоздо“, она треба бити демократска. Не треба наде полагати у гигантске пројекте који након неколико година, када се извуче довољно новца, пропадају а инвеститори иду даље у сиромашније земље. Србија мора да се оријетише на мала и средња предузећа, одржива радна места, економију која не троши много ресурса, већ ради и за људе и за животну средину.

Одговор није у враћању на старо, већ морамо пронаћи више снаге за промене. Све је ово врло лако рећи а да би се нешто спровело у дело потребан је рад. Решење је врло једноставно. Треба нам више демократије.

Ауторка текста је политиколошкиња и директорка Зелених Србије Жаклина Живковић

Fotografija sa 99posto.org

Fotografija sa 99posto.org



Ознаке: , , , ,
Share
Коментари
  • Oln 29.05.2015 / 11:15

    Kada se želi ostaviti utisak onda se radi floskuliranje. Pomene se reč demorkaitja i provrte već ishoblovane fraze kako toga nema kod nas a ima negde drugde, i kad bi toga bilo kod nas bilo bi nam idealno.
    Dajte inženjeru koji nije kupio diplomu i koji se dokazao u poslu, a ne u političarenju, da napravi demokratiju u jedno opštini, školi, mikro sredini, pa onda desetinama drugih sličnih osobina, koji će da rade a ne da političare.
    Samo tako vam može doći demokratrija poštovani teoretičari demokratije. Ne možete demokratiju kupovati u flašama, niti kontejnerima, demokratija se stvara delima. Ali zato ste vi teoretičari jer ništa ne stvarate osim magle koja čak nekada izgleda i hoblovana. Švaba bi rekao arbajten i samo arbajten. Kao porizvod korisnog rada nastaje jedan od nus produkata, popularno nazvan i raubovan – demokratija.

  • Sasa 30.05.2015 / 13:16

    Demokratija je postovanje zakona i normi ponasanja koji trebaju da vaze za sve bez izuzetaka.

  • Zagor 17.09.2015 / 19:49

    Bravo Oln. Verovatno si inženjer, ali šta da ti radim. Menjaj sredinu, ovo nije zemlja za kreativce i stručnjake, već za pdoobne i ovlaš obrazovane.

  • Milan 17.09.2015 / 20:10

    Meni se čini da Oln nije čitao ceo tekst jer se autorka upravo zalaže da se demokratija prvo uspostavi u školi, opštini, mikrosredini a ne da nam je podare spasioci. Ne vredi, lakše je nešto prozvati nego pročitati i razumeti. Promeni sebe da bi promenio svet?

  • Zagor 18.09.2015 / 11:23

    Moj Milane, jabuko sa grane, kada jednom prodjes inzenjerski projekat od pocetka do kraja, shvatices kako se sve moze, kad se zna ko kosi a ko vodu nosi. Ne uvozi truli zapad prodavace magle vec vrhunske studente i inzenjere. Ako jos nisi shvatio, na njima pciva to njihovo blagostanje demokratije, a ne na prodavacima magle.

  • nenad 21.09.2015 / 07:01

    slazem se sa stavom da je rec demokratija postala obcna floskula. I odavno je dokazano da Fukujama nije bio u pravu, cak je i sam reterirao od svojih stavova. Sada je “na snazi” Hantigton i njegov “Rat civilizacija”. Stabilnost je vaznija od demokratije, neka drustva nisu dostigli stepen da mogu sami gradjani da odlucuju o svojoj sludbini i da diskutuju hladne glave o argumentima i pravcima svog razvoja. Mislim da Balkan spada u ovu grupu. Blagostanje zapada pociva na njihovom pravnom sistemu i vladavini prava, kada se to obezbedi docice inzenjeri

Додајте ваш коментар Услови коришћења сајта


Ваше име
Ваш емаил (опционо)
Ваш сајт (опционо)