NEupravljanje životinjskim otpadom

Kao što kad nas Srba odavnina biva u zakonu strogo definisano, u relnosti neprimenjeno. Propisali smo da je svaka lokalna samouprava u obavezi da organizuje sakupljanje i obezbedi privremeno skladištenje životinjskog otpada na svojoj teritoriji. Istraživanjem smo zaključili da ga generišemo oko 300.000 tona, a da se samo oko 15 posto tretira na neki od zakonski predviđenih načina.

Životinjski otpad (tzv. sporedni proizvodi životinjskog porekla – SPŽP) predstavalja organsku materiju, koja se brzo razgrađuje uz stavaranje neprijatnih mirisa i drugih produkata štetnih po naše zdravlje i našu životnu sredinu. O posledicama nekontrolisanog odlaganja pisale su mnoge naučne studije.

Razvrstavamo ga u odgovarajuće kategorije. Uprošćeno, u kategoriju 1 i 2 spadaju uginule životinje (opasan), a u kategoriju 3 otpadci od klanične industrije („manje“ opasan). Njihov konačan tretman obavlja se u postrojenjima (tzv. kafilerije), gde ova vrsta otpada (od skoro SPŽP) predstavlja sirovinu za dobijanje mesnog, koštanog brašna, masti i drugih proizvoda, koji namenu nalaze u različitim granama industrije (farmaceutska, hemijska …).

Očigledno vođeni činjenicom da je aktuelni način postupanja najeftiniji (odlaganje na nesanitarnim komunalnim deponijama, kanalima, njivama, vodotokovima itd), bolje rečeno ne košta nas ništa, zaslepljeni smo time da je to po nas same i neodrživo.

Uspostavljanje sistema za neškodljivo sakupljanje životinjskog otpada na nivou lokalne samouprave obuhvata pre svega izgradnju međuobjekata za privremeno skladištenje (tzv. transfer stanice za SPŽP) i nabavku specijalizovanih vozila za njegovo sakupljanje. Procenjuje se da nam je za to potrebno oko 200.000 do 300.000 evra. Ulaganja se mogu raspodeliti na više lokalnih samouprava njihovim udruživanjem, a tu su i na sav glas izvikani EU fondovi. Kada se preračunamo i podvučemo crtu, da li je ovo skupa i nemoguća investicija koja nama i našoj deci obezbeđuje „zdraviju“ budućnost!?

Mali broj gradova i opština uhvatio se u koštac sa problemom. Voljni da ga reše, osim šturo propisanih obaveza, suočili su se sa time da nadležni nisu dali konkretne putokaze. Da ne započinjemo priču o mogućoj finansijskoj podršci (jeste sve prebačeno na lokalnu samoupravu, ali pomoć države je uvek dobrodošla). Na raspolaganju nisu imali ni strategiju o mogućem regionalnom udruživanju, ni raspoložive tehnologije skladištenja, ni metode sakupljanja, ni modele finansiranja sistema itd. Šta je drugo preostalo nego da pokušavaju da primere dobre prakse EU suseda prilagode i implemetiraju?

Broj realizovanih projekata možemo izbrojati na prste jedne ruke. Njihova funcionalnost je danas u direktnoj vezi sa voljom lokalnih vlasti, koje u nekim slučajevima na to gledaju kao „neuspeli“ politički projekat neke prethodne. Pored mnogobrojnih finansijskih problema, sada odjednom i taj sistem u lokalnom budžetu. Nepotreban trošak kada može i „besplatno“.

Zainteresovana javnost postoji. Svakodnevno se suočavamo sa medijskim izveštajima o ovoj problematici. Od državnika kome su potrebna vozila sa „rukom“, preduzeća kojima to predstavlja značajan trošak u proizvodnji, kafilerija koje nemaju dovoljno sirovina i zatvaraju se, lokalnih samouprava koje se „hvataju za glavu“ nakon prvomajskih poplava, do pojedinca kojem je zbog „netolerantnog“ komšije „crkla krava“ pa kuda sada sa njom. Pričama nema kraja, ali početak je i dalje isti – mreža lokalnih sistema za sakupljanje životinjskog otpada na teritoriji Republike Srbije NE postoji.

Grad Smederevo je jedna od lokalnih samouprava koja se nalazi na tom trnovitom putu. Grad je inicirao rešavanje problema zajedno sa opštinom Kovin, analizirao stanje u ovoj oblasti, zaključio da je sistem neophodan, dao konkretno projektno rešenje, sačekao pravi trenutak i obezbedio sredstva od EU za realizaciju projekta. Pored svoje osnovne namene, grad je prepoznao da ovaj sistem može da stvori povoljnije uslove za poslovanje preduzeća čija je delatnost proizvodnja i prerada hrane životinjskog porekla. Možda ga baš i on učini konkuretnijim za nove poslovne investicije u odnosu na druge. Najteži deo tek im predstoji, a to je da sistem zaživi.

Na upravljanje životinjskim otpadom moramo da gledamo kao i na svaku drugu potrebu civilizovanog sveta. Normalno nam je da u 21. veku imamo kanalizaciju, vodu, struju, internet itd. Zašto bi sve ovo za nas bilo „nepoznato“ ili ti „nepotrebno“. Za početak stavimo sa strane pitanje njegove ekonomičnosti, jer sa našim zdravljem i našom životnom sredinom nema cenkanja. Mora nekoga nešto da košta. Najbitnije je dobiti ga, a samim tim i našom posvećenošću održati.

Budimo pametni ljudi (što neko reče, iako smo u Srbiji), pripremimo projekte upravljanja životinjskim otpadom i uzmimo novce od EU kada ih već nude.

Autor je Aleksandar Mrdaković

http://zivotinjskiotpad.wordpress.com/



Share
Komentari
  • Mrdakovic Aleksandar 11.02.2015 / 16:22

    Nezvanična informacija da se u nadležnom Ministarstvu rade izmene pravilnika koje regulišu ovu oblast. Izmene će omogućiti zakopavanje životinjskog otpada. Razlog izmene leži pre svega zbog zatvaranja kafilerije Energozelena. Ovim izmenama objekti za skladištenje životinjskog otpada gube svaki SMISAO. Pogotovo na mogućnost izgradnje novih.

Dodajte vaš komentar Uslovi korišćenja sajta


Vaše ime
Vaš email (opciono)
Vaš sajt (opciono)