Nekada su znaci bili pored puta

“Nekada su znaci bili pored puta, a danas su na putu.” Ovu rečenicu izgovorila je Ljilja dok smo se kroz suze opraštale na autobuskoj stanici. Ljilja je novinar, filozof, pesnik, sociolog. Ona je i dobar čovek. Nežne strukture ličnosti, izraženog senzibiliteta, preosetljiva na svet ukrcan na brod koji ne zna kuda plovi, odlučila je jednog dana da nestane iz naših uobičajenih života. Zamonašila se.

 
Trebalo je da prođu pune tri godine i da se moja Ljilja pojavi , da me potraži i pronađe na mom novom radnom mestu. Susret prepun tišine koja odjekuje do neba ,tema je neke druge priče. Inspiracija za ovo pisanje jesu nevolje koje kao ogromni budilnici zvrndaju ne bi li nas probudili. Poplave, ratni sukobi i nestali avioni, svirepa ubistva… Smeće koje smo bacali u prirodu nas je upozoravalo, a sada je izgubilo strpljenje – došlo je do naših pragova sa namerom da nas uguši. Da nema Boga, trebalo bi ga izmisliti, rečeno je davno. Sve što nam se činilo loše i daleko sada je tu za stalno.

 
Bog nas je iskušavao i ćutao. Pretvorili smo se u lažljive, pohlepne, alave, gorde, aljkave… Jedan je život i sve je dozvoljeno?! Važno je smeće izneti iz kuće, napraviti komfor u svojih nekoliko desetina kvadrata. Zajednička kobila uvek lipše. Svi bi da je jašu, a niko da hrani. Naša mala plava planeta je proključala. Bog je ćutao. I učitelj ćuti dok đaci rade zadatke.

 
Kraj puta nije više neki jedva uočljiv znak. Na putu je ogromna stena.

 
Dve nedelje, puna 24 sata, utrkujemo se ko će da dozna još koji detalj o smrti onog nesrećnog deteta. Novinari zaboravili azbuku zanimanja. Boja dukserice, težina, visina žrtve i zločinca, hladnokrvno plandovanje mesa…. Dopunili smo ovu tragediju time što smo nastavili da se bavimo zlom sve dok i sami nismo pokazali zlo u nama.

 
Ne znam sta sam htela postići ovim pisanjem. Možda reći da sam malo, malo drugačija, i da kao takvoj meni pripada komadić male plave planete, kao ćošak roditeljske kuće uz obevezu da je čuvam, negujem, branim i u nasleđe ostavim drugima. Isto tako, osećam da imam obavezu da branim dobro u nama, solidarnost, pravdu, ljudskost.

 
Ljilja je već stigla u svoj Raletinac. Ja privodim kraju ovaj monolog, optimistički. Pa neću valjda da me zavedu prevrtljivci, nemoralni i budale. Ne dam se ja. I ne gledam u popa Nikolu, već u Svetog Nikolu!

 
Požega, avgust 2014.
Razumenka Marković, odbornica Zelenih Srbije u Skupštini opštine Požega

 



Share
Komentari
  • Miona 14.12.2014 / 10:04

    Svaki vid upozorenja, skretanja paznje, apela i slicno tome je neophodan i vazan kada je u pitanju nebriga ljudi da ocuvaju prirodnu sredinu u kojoj zive, a u kojoj zive i zivece njihova i tudja deca. Zagadjivanje vazduha, zemlje, voda, sve nas to skupo kosta i kostace nas ako nesto ne preduzmemo. Neka svako podje od sebe i bice pomaka, to je sigurno!

Dodajte vaš komentar Uslovi korišćenja sajta


Vaše ime
Vaš email (opciono)
Vaš sajt (opciono)