Некада су знаци били поред пута

“Некада су знаци били поред пута, а данас су на путу.” Ову реченицу изговорила је Љиља док смо се кроз сузе опраштале на аутобуској станици. Љиља је новинар, филозоф, песник, социолог. Она је и добар човек. Нежне структуре личности, израженог сензибилитета, преосетљива на свет укрцан на брод који не зна куда плови, одлучила је једног дана да нестане из наших уобичајених живота. Замонашила се.

 
Требало је да прођу пуне три године и да се моја Љиља појави , да ме потражи и пронађе на мом новом радном месту. Сусрет препун тишине која одјекује до неба ,тема је неке друге приче. Инспирација за ово писање јесу невоље које као огромни будилници зврндају не би ли нас пробудили. Поплаве, ратни сукоби и нестали авиони, свирепа убиства… Смеће које смо бацали у природу нас је упозоравало, а сада је изгубило стрпљење – дошло је до наших прагова са намером да нас угуши. Да нема Бога, требало би га измислити, речено је давно. Све што нам се чинило лоше и далеко сада је ту за стално.

 
Бог нас је искушавао и ћутао. Претворили смо се у лажљиве, похлепне, алаве, горде, аљкаве… Један је живот и све је дозвољено?! Важно је смеће изнети из куће, направити комфор у својих неколико десетина квадрата. Заједничка кобила увек липше. Сви би да је јашу, а нико да храни. Наша мала плава планета је прокључала. Бог је ћутао. И учитељ ћути док ђаци раде задатке.

 
Крај пута није више неки једва уочљив знак. На путу је огромна стена.

 
Две недеље, пуна 24 сата, утркујемо се ко ће да дозна још који детаљ о смрти оног несрећног детета. Новинари заборавили азбуку занимања. Боја дуксерице, тежина, висина жртве и злочинца, хладнокрвно пландовање меса…. Допунили смо ову трагедију тиме што смо наставили да се бавимо злом све док и сами нисмо показали зло у нама.

 
Не знам ста сам хтела постићи овим писањем. Можда рећи да сам мало, мало другачија, и да као таквој мени припада комадић мале плаве планете, као ћошак родитељске куће уз обевезу да је чувам, негујем, браним и у наслеђе оставим другима. Исто тако, осећам да имам обавезу да браним добро у нама, солидарност, правду, људскост.

 
Љиља је већ стигла у свој Ралетинац. Ја приводим крају овај монолог, оптимистички. Па нећу ваљда да ме заведу превртљивци, неморални и будале. Не дам се ја. И не гледам у попа Николу, већ у Светог Николу!

 
Пожега, август 2014.
Разуменка Марковић, одборница Зелених Србије у Скупштини општине Пожега

 



Share
Коментари
  • Miona 14.12.2014 / 10:04

    Svaki vid upozorenja, skretanja paznje, apela i slicno tome je neophodan i vazan kada je u pitanju nebriga ljudi da ocuvaju prirodnu sredinu u kojoj zive, a u kojoj zive i zivece njihova i tudja deca. Zagadjivanje vazduha, zemlje, voda, sve nas to skupo kosta i kostace nas ako nesto ne preduzmemo. Neka svako podje od sebe i bice pomaka, to je sigurno!

Додајте ваш коментар Услови коришћења сајта


Ваше име
Ваш емаил (опционо)
Ваш сајт (опционо)