Strepim od jeseni, ali ne odustajem!

 

 

Nakon što je svanulo prvo jutro u Pančevu bez narandžastog dima na nebu, ne znam da li da osećam olakšanje ili zebnju zbog jeseni koja će brzo doći.  U Azotari je počeo remont, a da javnost i dalje ne zna u kom obimu će on biti sproveden. Niko ne može u ovom trenutku da garantuje da od jeseni ta fabrika neće nastaviti da zagađuje pančevački vazduh. A možda i ostale dve.

Ono što me je u poslednjih mesec dana obradovalo i što mi daje snage da, mi, kao pojedinci, nešto možda i možemo da promenimo, jeste ponosan pogled moje dece svaki put kad javno govorim o tome da želim čist vazduh, da ne želim nikakvo zagađenje u svojoj sredini. Oni nam veruju i zbog njih smo dužni da uradimo sve da im obezbedimo što bolje uslove za odrastanje. Od malena svojoj deci govorimo – „traži, ako ti nešto treba“. A onda mi odrasli na to zaboravimo – i ne tražimo, već čekamo da nas se neko drugi seti, da neko drugi uradi nešto umesto nas. I propuštamo prilike da uradimo nešto dobro i za sebe i za sve ostale ljude i njihovu decu.

I sama sam u jednom periodu života verovala u to – da će neko drugi uraditi ono što želim da vidim oko sebe. Ali vreme prolazi, a ništa se ne menja. Vreme je da se otrgnemo od višegodišnje apatije i da uzmemo sudbinu u svoje ruke i već jednom da kažemo „Dosta!“ Pre deset godina bila sam u koloni od nekoliko hiljada građana koji su šetali ulicama Pančeva do fabrika južne zone tražeći pravo na čist vazduh. Tada smo se izborili samo za pravo da znamo šta udišemo. Deceniju kasnije i to pravo nam izmiče, država je ukinula finansiranje mobilnih mernih stanica, gradski monitoring sve je češće u kvaru, ne postoji više Ministarstvo za zaštitu životne sredine, kao ni kancelarija republičke inspekcije u Pančevu. Samo pokrajinska inspekcija (ili da budem preciznija jedan jedini inspektor) ima pravo da uđe u sve tri fabrike južne zone, a već na prvom ispitu poverenja je pao – utvrdio je da je Azotara svih nedelja unazad radila u granicama dozvoljenih graničnih vrednosti imisija zagađujućih materija! Kako i uz pomoć kojih instrumenata i dalje ostaje misterija, jer mobilna merna stanica Zavoda za javno zdravlje Pančevo ni jednom nije dobila nalog da izađe iz kruga bolnice, gde je inače stacionirana, pa pravi podaci u pravom trenutku nisu ni mogli biti očitani.

Kao građanki, poražavajuće mi je da se pred odbornicima Skupštine Pančeva našao Izveštaj o stanju životne sredine iz 2013. godine, tek u prvoj polovini jula i baš u danu kada su i koncentracije azotnih oksida bile prilično visoke i kada se grad davio u mirisu stajnjaka, a da nijedan od 70 odbornika nije prokomentarisao ni sadržaj tog izveštaja niti se osvrnuo jednom jedinom rečenicom na trenutnu situaciju! Kao da oni i njihova deca ne žive u ovom istom gradu? A tog dana saznajemo i da gradski monitoring još od kraja 2013. Godine ipak beleži česta prekoračenja dozvoljenih koncentracija azotnih oksida i amonijaka i nekih drugih zagađujućih materija u vazduhu Pančeva?! Kad su nadležni onda javnosti saopštavali istinu – onih dana dok su nas uveravali da je sve to uobičajeno ili tog dana, pred odbornicima?

Građanima ostaje da veruju na reč zagađivačima da oni ništa loše ne rade, da ni na koji način ne ugrožavaju ni životnu sredinu ni naše zdravlje. A to je ono sa čime ne mogu da se mirim! Ne mogu, jer sam svedok da je istina daleko drugačija. Nijedan poslodavac neće utrošiti ni dinar u tehnologije koje štite zdravlje građana i čovekovu okolinu, ako ne mora i ako ga na to Zakoni i država ne budu primorali. Inspekcija mora da kontroliše zagađivače, predstavnici vlasti moraju da rade u interesu građana, a fabrike nek rade i nek zarađuju, ali nek rade tako da ne zagađuju sve nas okolo!

Ne želim više da se uzdam u vetar i njegov pravac, jer kraj sveta nije tamo gde je južna zona. I na drugim stranama sveta žive nečija deca, neki drugi ljudi. I njihovo zdravlje je jednako važno. Svesna sam da su postrojenja u fabrikama južne zone odavno zrela za penziju. Zato više ne može opravdanje za zagađenje biti da je fabrika stara, već država mora da preduzme sve što je potrebno da nama, građanima, obezbedi uslove za zdrav život, što nam je i Ustavom garantovano.

Strepim od jeseni, ali ne odustajem!

I dalje želim da našim potomcima ostavimo bolje uslove za život nego što su ovi danas i lepši grad. Zato tražim da znam šta udišem, tražim da inspektori, opštinari i odbornici Pančeva rade svoj posao, a da nas fabrike ne truju!

Zar tražim mnogo?

Violeta Jovanov Peštanac

Pančevo,  jul 2014. godine

 

Pancevo 7



Share
Komentari
  • bojan 29.07.2014 / 15:04

    Nisu u stanju da nam obezbede golu egzistenciju, a ne cist vazduh!!!

  • Zoran Pančevo 11.10.2014 / 14:21

    U poslednjem broju Pančevca sam pročitao vašu zabrinutost za pančevački vazduh, a samo dan kasnije je bilo baš kako ste predvideli. Opet nije moglo da se diše. I tako iz godine u godinu. Da li je moguće da niko ne sluša upozornja?
    Zar je moguće da niko ne želi ništa da preduzme?

Dodajte vaš komentar Uslovi korišćenja sajta


Vaše ime
Vaš email (opciono)
Vaš sajt (opciono)