Dobrodošli u Mordor

Autor:  Bojan Radojičić

Predsednik udruženja građana “Amanet” iz Užica

Kroz maglu sećanja o nekim lepšim vremenima, starije generacije pamte vreme kada je naš kraj bio poznat po bostanu, a voćnjaci su cvetali i u samom gradskom jezgru. Oni još stariji pamte na Lužnici desetine vodenica, koje je za buduće generacije opisao naš dva puta ubijeni, a potom pola veka kasnije oživljeni slikar, Mihailo Milovanović. Vodenice, polja i bogate bašte u predelima kao iz bajki, bili su naseljeni ljudima koji su se borili da budućim generacijama obezbede bolji život nego što ga oni sami imaju. Borili su se sa raznim osvajačima, štiteći svoju nejač, slobodu i imetak, i sa svakom novom generacijom, u prethodna dva veka, donosili slobodu i krajevima daleko od zelenih dolina Lužnice, Đetinje i mnogobrojnih rečica i potoka. A zatim je došla modernizacija i industrijalizacija, i nekoliko hiljada porodica su hleb na sto dobijali od srećnih proletera fabrika i industrijskih giganata našega kraja. Ponosno smo pričali o tim našim fabrikama, o napretku, a o zagađenju, o umiranju od raznih oblika raka, malo se znalo. Ni vodenice, ni bostan nikoga više nisu zanimale. A i zašto bi, kad se imalo dovoljno za lubenice iz Makedonije i banane iz nekog dalekog kutka ove planete. Kako se industrija razvijala, tako se povećavao i broj stanovnika varoši, a sve one nebrojene česme i izvori nisu mogli da zadovolje potrebe proletera i vođa socijalističkog napretka. Taj napredak često ne ide ruku pod ruku sa tradicijom, kulturnim dobrima i zaštitom životne sredine, te se za novu akumulaciju, uz saglasnost struke i politike, odabrala kotlina Vrutci. Priča se da je kotlina dobila ime po dva potoka, koji su predstavljali čudo prirode – jedan pored drugog, a jedan sa toplom, drugi sa hladnom vodom. Takvo čudo prirode presudilo je da se na tom mestu u srednjem veku izgradi pravoslavni manastir Rujno. Monah tog manastira, Teodosije, 1537. rezbario je uporno mesecima 250 drvenih pločica, na kojima je urezivao slova i grafike za prvu knjigu štampanu u Srbiji – “Rujansko četvorojevanđelje”. Čuvši za taj poduhvat nevernika, Turci spališe manastir, a njegove stubove odnesoše u grad za medresu, versku školu. Vekovima kasnije, sa oslobođenjem, te kosti starog manastira, sa rušenjem medrese, ugrađene su u novu osnovnu školu. Što se tiče prve srpske štampane knjige, ona završi u plamenu napretka, koje nam je na silu donosio još jedan od osvajača – jedini komletan primerak se 6. aprila 1941.godine, na žalost po našu istoriju i kulturu, a na sramotu od nas, po njihovom tvrđenju, civilizovanijih Evropljana, nalazio u Narodnoj biblioteci u Beogradu. No, kao što se kali čelik, tako se kalila i kultura i životna sredina ovoga kraja. Nakon mnogih vatri, došla je voda. Cela kotlina Vrutaka je iseljena, a voda je progutala polja i sela, i naravno ruševine srednjovekovnog manastira. Možda zato što je neko osetio potrebu ili želju da ispravi tu nepravdu ili možda iz predostrožnosti da se odagna nekakvo prokletstvo, novi manastir je nikao na brdu kraj jezera tokom prošle decenije. No, prokletstva ne donosi Bog ili priroda, već jedino i isključivo ljudi i njihova nesavesnost.

Dok su nekadašnjom državom vladala određena pravila i kojekakvi drugi “relikti prošlosti”, kako volimo da ih danas liberalno i prosvećeno zovemo, akumulacija jezera Vrutci je bila zaštićena. Nekadašnja groblja, kuće, septičke jame i štale, tj. svi tragovi čoveka i njegovog rada su uklonjeni, što zauvek uništeni, što preseljeni na okolna brda, uklonjeni i u zoni koju je pokrila voda, ali i u zaštitnom pojasu oko jezera.
Proleteri su bili presrećni, a voda sa jezera i sam projekat su naširoko hvaljeni i postali poznati, uz određenu dozu zavisti, u drugim krajevima države, koji nisu imali tu sreću da dobiju inostrani kredit i da ga više od decenije vraćaju kroz samodoprinose, da bi na kraju celu akumulaciju poklonili državi. Toliko smo bili srećni, da smo tu sreću odlučili da podelimo i sa svojim baštama, dvorištima, toaletima, tepisima i automobilima. Milioni kubika čiste, preprađene za piće vode, odlilo se u kanalizaciju grada, noseći fekalije, prljavštinu, otpad i hemikalije. Sa tolikim bogatstvom pijaće vode nisu nam više bili potrebni ni česme, ni izvori, ni potoci. Česme srušismo ili ispremeštasmo po gradu zarad ukrasa, a potoke i izvore zagadismo osokom, hemijskim đubrivom, plastikom i praškovima i, iz potrebe urbanizacije, pretvorismo u deo kanalizacione mreže. I kao i bostan i vodenice, i to naše prirodno bogatstvo zaboravismo i otesmo od budućih generacija.

Kako se grad sve više industrijalizovao, tako je nicao sve veći broj kuća i zgrada, uglavnom bez dozvole, onako veselo, proleterski – sve je ničije i sve je svačije. Sa tim je i rastao broj dimnjaka i automobila, te se nakon nekog vremena nad gradom pojavila prvo koprena, a zatim gusti sloj smoga, koji svake zime proguta grad, te “požeška magla” izgubi svaki svoj smisao.
I kako, za nas izgleda pravilo, sreća kratko traje, želeći da pratimo trendove i napredak, uz pomoć radioaktivnih suza nekog milosrdnog anđela, ponovo se sa gađenjem razračunasmo sa prošlošću, a okrenusmo najnovijoj religiji – konzumerizmu.

U fabrikama, koje prodadosmo kroz transparentne privatizacije, vesele proletere zameni daleko manji broj sve nesrećnijih radnika, direktore i vođe samoupravljanja zameniše naši novopečeni i inostrani kapitalisti i uspešni biznismeni. Pošto im samo objekti nisu dovoljni, ti, često potomci upravo onih koji su zemlju u ime jugoslovenskog proleterijata oduzimali srpskom seljaku, bacili su oko i šapu na tu istu zemlju, na te parcele. Zemlju koju žele ne samo radi profita, već i da bi dokazali svoj prestiž i uspeh i to koliko su se dobro snašli, dok je veći deo naroda neuspešno i zbunjen prolazio kroz raznorazne etape tranzicije, tog postsocijalističkog termina za sveopštu pljačku. I tako, ta zemlja i te fabrike postaše trofeji lovaca na višedecenijski trud i znoj proletera da donesu ovoj državi nekakav industrijski napredak. Trofeji u skladu sa politikom kojekakvih finansijskih magova i ekonomskih vračeva, da mi izgleda i nema potrebe da išta proizvodimo, već je dovoljno da se bavimo uslugama i prodavanjem magle.
Radnici, sa sve mršavijim primanjima, zameniše drvo u pećima sa papirom, plastikom, gumama i bilo kojim drugim otpadom koji može da gori. Verovatno će sledeći lokalni bogataš zgrnuti milione ako na vreme bude uložio u fabriku pakovanja kiseonika u boce, jer će se i za to u budućnosti pojaviti potreba i potrošači u Užicu.

Odlaske na more i gradnju vikendica po jadranskom primorju i ostrvima zamenismo razvojem jezerskog turizma, zaboravljajući za šta ova naša vodena akumulacija na Vrutcima služi. Kraj jezera nikoše vikendice, kamp prikolice i mnogobrojna zgodna mesta za kupanje i roštiljanje. Nenaviknuti da ulože trud u uklanjanje otpada, misleći da će i taj otpad odneti vile i leprikoni kao u gradu, lokal turisti, meštani, vikendaši i nesavesne firme predano ukrašavaju vodu i obale jezera i njegovih pritoka raznim vrstama otpada, od kesa pa sve do telesa i ostataka uginulih ili zaklanih životinja.
U jurnjavi i za profitom, ali i pukim preživljavanjem i opstankom u hramu konzumerizma – slobodnom tržištu, bez ikakvog plana, smernica i obrazovanja, krenusmo da sipamo otrove po poljima i voćnjacima, zaboravljajući da će atmosferske vode, kojih nažalost sve manje ima, te iste otrove odneti u zemljište i podzemne i nadzemne vode, polako i temeljno šireći zagađenje. Sa sve većim zagađenjem, štetočine i bolesti procvetaše, prinosi se smanjiše, te se to nadoknađuje sa još većom upotrebom otrova i tako u toj trci u beskraj privređujemo, na opštu radost uvoznika tih hemikalija.

Cegere i papirne kese zameni besplatna plastika, kvalitet onoga što kupujemo srazmerno opade sa uvećanjem ambalaže u koju se svi ti proizvodi pakuju, te se nekadašnje manje količine otpada pretvoriše u stotine hiljade tona trica i kučina, koje se raspadaju oko nas. Od jedne od mnogobrojnih i najskorije revolucije, stara i “privremena” deponija na Sarića Osoju ubrzano proguta izvor i kotlinu još jednog užičkog potoka. Kako bi ostali ili postali centar bilo čega, jer su nam skoro sve drugo iselili iz ovog kvazi centra regiona, odlučismo se da postanemo centar otpada i izgradismo prvu regionalnu sanitarnu deponiju u Srbiji. No, kako bi zauvek sačuvali stečeni status, uporno se trudimo da to maksimalno dokažemo, te skoro celokupnu teritoriju sada već Grada Užica, kad se gradom već po zakonu mora zvati, zagađujemo sa otpadom i bacamo ga gde god stignemo, makar nam i ta nova deponija bila na dohvat ruke.

Tokom 2012. i 2013.god, zahvaljujući viziji službenika gradske uprave koji se bave ekologijom, ali i minimalnim budžetom za tu oblast, Udruženje građana “Amanet” je sprovelo projekat “Eko istraživač”. Cilj je bio da se, u saradnji sa Visokom poslovno-tehničkom školom strukovnih studija u Užicu, izradi ekološka mapa teritorije Grada Užica i označe sva mesta koja su ugrožena otpadom i zagađenjem od otpada, kao i mesta sa postavljenom komunalnom opremom. Uglavnom peške, sa pređenih stotine kilometara i desetinama sati provedenih na terenu, sa ručnim GPS uređajima i fotoaparatima, obradili smo značajan deo teritorije, sa posebnim akcentom na oblast oko vodene akumulacije jezera Vrutci. Nalazi su i više nego porazni. Samo u okolini Vrutaka je registrovano preko 60 mesta delimično ili potpuno ugroženih otpadom – od nonšalantno na par desetina ari bačenih kesa sa otpadom pored puta od strane putnika i lokal turista, do mini deponija obližnjih naselja. Ni u samom gradu nije bolja situacija. Imamo makar tri divlje deponije građevinskog otpada, od kojih su dve zatvorile predviđene slivnike za atmosferske vode. Svaki usek, svaka šuma i svako korito nekadašnjih potoka, svako skrovitije mesto iza zgrada i kuća, čuva tone i tone bačenog otpada. Kako je naš narod davao imena koja imaju neko svrsishodno i opisno značenje, kao pravi primer zagađenja bismo naveli Biser vodu, potok iznad Sevojna, čiji naziv sad ima ironičnu primesu, zahvaljujući već ogromnoj divljoj deponiji. Nekadašnja vodenica u Živkovićima je uklonjena, a ovaj prekrasan kraj ispod Orlovca u Vrelima, tako fizički blizu, a tako daleko u mislima i interesovanjima Užičana, sa kanjonima dva potoka i lepotom Tare, pretvoren je u ruglo sa nagomilanim otpadom. Ulice sa neadekvatnim kantama za smeće, metama besnih i pijanih građana, i žardinjerama, koje su prerasle u odlagališta otpada prolaznika i najbližih radnji i zgrada i u isto vreme postale hranilišta za veliki broj pasa lutalica, kontejnerima koji se na pogrešan način pune, bez obzira na trud da se tokovi otpada usmere i kontrolišu, predstavljaju adekvatnu sliku centra za otpad ovog dela Srbije. A nije da nemamo konkurenciju u celoj državi, te se verovatno zato tako aktivno, predano i svim snagama borimo da održimo to stanje.

Pošto su višegodišnja upozorenja dočekana kao prigušeni eho u magli malodušnosti i nezainteresovanosti stanovništva, opterećenog beznađem i nemaštinom, ali i onih koji usmeravaju sudbinu svih nas, priroda je rešila da nam pošalje žuti karton, koristeći naizgled mali i u ovom moru problema, beznačajan problem – alge. Kada se pročitaju svi izveštaji i saopštenja, upozorenja i vesti, može se primetiti da rešenje problema nije čak ni na horizontu. O rešenju se izjašnjavaju oni čija to nije struka, primorani da daju ikakve informacije, a problem je daleko korenitiji. Pored toga što smo ostali bez svesti o sopstvenom prirodnom okruženju, u zadnjih trideset godina lutanja smo ostali i bez stručnjaka za pojedine oblasti. Naučnici koje je država školovala, zbog neulaganje u odgovarajuće ustanove, zauvek su otišli iz zemlje, tako da sad moramo da tražimo pomoć i analize laboratorija u inostrantvu, što zahteva vreme. Na sve to, kako izgleda, odgovarajuće rešenje može biti ili samilost prirode ili znatna ponovna ulaganja, da ono što smo svi zajedno uništili, vratimo makar delimično u prethodno stanje. Tako se to radi u zemlji usluga, zemlji banaka, kladionica i mehandžija.

Možda je bilo bolje da nam je priroda poslala jedan crveni karton i uništila branu, normalno uz prethodno upozorenje, kako ne bi bilo direktnih ljudskih žrtava. Ostali su skoro pa nemi državni organi na sva upozorenja iz našeg lokalnog vodovodnog javnog preduzeća, da je narušena struktura sada već ostarele brane. Ostali su neme institucije na upozorenja lokalnih sportskih ribolovaca, da se gazdovanje, dato privatnoj firmi kroz nekakve harmonizacije sa tuđim zakonodavstvom, ne obavlja savesno. Ostali smo nemi svi na očigledno zagađenje jezera i upozorenja koje nam priroda šalje. Sa uništenjem brane, Užice bi ponovo postalo dugotrajno centar nečega, ovaj put medijski, nestalo bi algi iz akumulacije i ta muka bi prešla nizvodno na drugoga, fasade zgrada i kuća bi po prvi put bile očišćene, otpad sa ulica bi bio sapran, moglo bi da se najzad investira u ovaj kraj, da se iskoriste ti silni pristupni fondovi i povoljni krediti od Evrope i braće Arapa. Razvio bi se politički turizam, jer bi političari od vrha ka dole želeli da se slikaju i da daju izjave, obećavajući brz oporavak, puni simpatija i brige za građane zaboravljenog Užica, na putu za zasluženi jednokratni odmor na Zlatiboru od vreve velegrada. Možda bi se i pojavile ruševine starog manastira.

I sad, u ovoj situaciji sa nedostatkom vode, nismo se preterano osvestili, već samo nezadovoljno tražimo krivca, sluđeni poluinformacijama, abrovima i pričicama ljudi, koji su preko noći od velikih stručnjaka za politiku i sport, prerasli i u vrsne biologe. Kao i Bajinobaštani, koji kukaju na uzvodne gradove, ukazujući na otpad koji se nagomilava na brani Perućac, a ne vide svoju deponiju na samoj obali reke Drine, nekadašnje Zelenike, tako i mi Užičani tražimo krivca negde drugde ili se fokusiramo samo na nekoga od nas. Kao i u mračnom dobu, kad god se pojavi neka prirodna nepogoda, za ovu nepogodu, izazvanu od ljudi, želimo da nađemo neku vešticu koju bismo spalili, u stilu praistorijskih shvatanja, krvožednosti i neobrazovanosti, da sa dimom sagorele žrtve nestane problem zajednice. Problem smo mi sami i niko drugi, a kad to uvidimo, možda i samo možda, možemo da narednim generacijama ostavimo nešto drugo do li uništene privrede, uništene životne sredine i nagomilanih kredita, jer za nas sada je, nakon ovih trideset godina sloma i lutanja, već kasno.

Da je kojim slučajem engleski pisac Tolkin naš savremenik, nama u Užicu bi se otvorila mogućnost da ga tužimo za plagijat, ili makar da mu ispostavimo račun za ideju. Sa sparušenim i zatrovanim zemljištem i vodama, ovim zimskim tamnim smogom, i nama koji u tom smogu izgledamo kao orci, ovako ljuti, besni, razočarani i počesto zli jedni prema drugima, sa izgubljenom samilošću, ljudskošću i nedostatkom svesti o tome šta je zajednica i šta je životna sredina, i koliko je to sve krhko i koliko treba da se neguje za dobrobit nas samih, ovaj niz kotlina, brda i voda liči na Tolkinov opis jedne izmučene i žalosne zemlje. Samo nam fali jedan vulkan, što sa možda nekim novim napretkom i dobijemo na Jelovoj Gori ili Tari, i naravno da vratimo u centar na trg, u gradu, ne računajući par bista, bez i jednog jedinog spomenika za oba srpska ustanka, oba balkanska i Prvi svetski rat, nama milu idolopokloničku relikviju, kako bi sve ličnosti iz dotičnog romana bile pokrivene. Da prvi sin svih naroda i
narodnosti bivše Jugoslavije, te veličanstveno i krvlju dokazano besmislene ideje, ponovo ponosno, sa visine, posmatra svoje orke.

Zarad vizije bivše-sadašnjeg ministra, ili možda iz poltronstva odgovornih nižih službenika prema dotičnom, pre nekoliko godina su na Ibarskoj magistrali uklonjeni skoro svi, tačnije svi osim jednog slučajnog i prastarog, putokazi koji su upućivali putnike i vozače da na zapadu od Čačka postoji još nešto i da taj grad nije kraj puta. Sada će svi ti znakovi morati ponovo da se promene, jer će Turistička organizacija Srbije imati još jednu destinaciju u ponudi, tako modernu i tako u trendu. A Užičani, kad su već idući u korak sa vremenom i ideologijom mogli da u toku 20. veka dva puta menjaju ime grada, mogu i na početku 21. makar jednom. I da dočekamo napredak, obnovu, reforme, preokret i ekonomski polet, investitore, turiste i avanturiste, Nemce, Arape i ostale, sa novim putokazima od Subotice, preko Beograda i do Čačka, na kojima stoji novo ime grada, sa ogromnom osvetljenom tablom na ulasku u naš grad – “Dobrodošli u Mordor”. I obavezno na samo dva pisma – latinicom i crnim runama mordorskim, jer kome još treba nekakva relikvija prošlosti, poput te kičerajske i krezube ćirilice. Pa da nas konzumerski bog vidi i ceo civilizovan svet najzad razume.

Uz neizmernu zahvalnost na uloženom vremenu i strpljenju čitaoca, i izvinjenje na sabijanje toliko opširne teme u ovih nekoliko stranica, želeo bih da ovo pisanije završim sa rečima monaha Teodosija, koje kroz pet vekova odzvanjaju iz ruševina starog manastira u kotlini Vrutci, pokraj nekadašnjeg čuda prirode i sada ispod algi i vode, bez egoistične i nedostojne namere, a ni napada na uverenja ateista, uz nadu da će makar nekog ova tema zabrinuti i naterati na razmišljanje, i od te nekolicine ponekog naterati na delanje. Pa možda se jednom okupimo u društvu poznatih domaćih i stranih slikara, nekoga leta gospodnjeg, da se osladimo sa tek ubranom sočnom i slatkom lubenicom, uz žubor kristalno čiste vode koja se preliva preko točka nove Lendine vodenice, sa pogledom na obnovljenu vilu Milovanovića, krajolik kao iz bajke otet i veselu i neopterećenu dečurliju, koja se zabavlja u najboljoj igrici ikada – čistoj i neuništenoj prirodi.
“Trudio sam se o ovome ja grešni, ubogi umom, a bogati grehom, i Hristu sluga, monah Tedosije. No, o ovome molim se braćo vama, ili vi koji budete čitali, ili prepisivali ispravljajte, a ne kunite, zaradi Boga i svoje duše, jer ovo nije pisao Duh sveti, ni anđeo već čovek malouman i slabomoćan, i šta više sam. Slava svršitelju Bogu. Amin.“



Share
Dodajte vaš komentar Uslovi korišćenja sajta


Vaše ime
Vaš email (opciono)
Vaš sajt (opciono)