Добродошли у Мордор

Aутор:  Бојан Радојичић

Председник удружења грађана “Аманет” из Ужица

Кроз маглу сећања о неким лепшим временима, старије генерације памте време када је наш крај био познат по бостану, а воћњаци су цветали и у самом градском језгру. Они још старији памте на Лужници десетине воденица, које је за будуће генерације описао наш два пута убијени, а потом пола века касније оживљени сликар, Михаило Миловановић. Воденице, поља и богате баште у пределима као из бајки, били су насељени људима који су се борили да будућим генерацијама обезбеде бољи живот него што га они сами имају. Борили су се са разним освајачима, штитећи своју нејач, слободу и иметак, и са сваком новом генерацијом, у претходна два века, доносили слободу и крајевима далеко од зелених долина Лужнице, Ђетиње и многобројних речица и потока. А затим је дошла модернизација и индустријализација, и неколико хиљада породица су хлеб на сто добијали од срећних пролетера фабрика и индустријских гиганата нашега краја. Поносно смо причали о тим нашим фабрикама, о напретку, а о загађењу, о умирању од разних облика рака, мало се знало. Ни воденице, ни бостан никога више нису занимале. А и зашто би, кад се имало довољно за лубенице из Македоније и банане из неког далеког кутка ове планете. Како се индустрија развијала, тако се повећавао и број становника вароши, а све оне небројене чесме и извори нису могли да задовоље потребе пролетера и вођа социјалистичког напретка. Тај напредак често не иде руку под руку са традицијом, културним добрима и заштитом животне средине, те се за нову акумулацију, уз сагласност струке и политике, одабрала котлина Врутци. Прича се да је котлина добила име по два потока, који су представљали чудо природе – један поред другог, а један са топлом, други са хладном водом. Такво чудо природе пресудило је да се на том месту у средњем веку изгради православни манастир Рујно. Монах тог манастира, Теодосије, 1537. резбарио је упорно месецима 250 дрвених плочица, на којима је урезивао слова и графике за прву књигу штампану у Србији – “Рујанско четворојеванђеље”. Чувши за тај подухват неверника, Турци спалише манастир, а његове стубове однесоше у град за медресу, верску школу. Вековима касније, са ослобођењем, те кости старог манастира, са рушењем медресе, уграђене су у нову основну школу. Што се тиче прве српске штампане књиге, она заврши у пламену напретка, које нам је на силу доносио још један од освајача – једини комлетан примерак се 6. априла 1941.године, на жалост по нашу историју и културу, а на срамоту од нас, по њиховом тврђењу, цивилизованијих Европљана, налазио у Народној библиотеци у Београду. Но, као што се кали челик, тако се калила и култура и животна средина овога краја. Након многих ватри, дошла је вода. Цела котлина Врутака је исељена, а вода је прогутала поља и села, и наравно рушевине средњовековног манастира. Можда зато што је неко осетио потребу или жељу да исправи ту неправду или можда из предострожности да се одагна некакво проклетство, нови манастир је никао на брду крај језера током прошле деценије. Но, проклетства не доноси Бог или природа, већ једино и искључиво људи и њихова несавесност.

Док су некадашњом државом владала одређена правила и којекакви други “реликти прошлости”, како волимо да их данас либерално и просвећено зовемо, акумулација језера Врутци је била заштићена. Некадашња гробља, куће, септичке јаме и штале, тј. сви трагови човека и његовог рада су уклоњени, што заувек уништени, што пресељени на околна брда, уклоњени и у зони коју је покрила вода, али и у заштитном појасу око језера.
Пролетери су били пресрећни, а вода са језера и сам пројекат су нашироко хваљени и постали познати, уз одређену дозу зависти, у другим крајевима државе, који нису имали ту срећу да добију инострани кредит и да га више од деценије враћају кроз самодоприносе, да би на крају целу акумулацију поклонили држави. Толико смо били срећни, да смо ту срећу одлучили да поделимо и са својим баштама, двориштима, тоалетима, теписима и аутомобилима. Милиони кубика чисте, препрађене за пиће воде, одлило се у канализацију града, носећи фекалије, прљавштину, отпад и хемикалије. Са толиким богатством пијаће воде нису нам више били потребни ни чесме, ни извори, ни потоци. Чесме срушисмо или испремештасмо по граду зарад украса, а потоке и изворе загадисмо осоком, хемијским ђубривом, пластиком и прашковима и, из потребе урбанизације, претворисмо у део канализационе мреже. И као и бостан и воденице, и то наше природно богатство заборависмо и отесмо од будућих генерација.

Како се град све више индустријализовао, тако је ницао све већи број кућа и зграда, углавном без дозволе, онако весело, пролетерски – све је ничије и све је свачије. Са тим је и растао број димњака и аутомобила, те се након неког времена над градом појавила прво копрена, а затим густи слој смога, који сваке зиме прогута град, те “пожешка магла” изгуби сваки свој смисао.
И како, за нас изгледа правило, срећа кратко траје, желећи да пратимо трендове и напредак, уз помоћ радиоактивних суза неког милосрдног анђела, поново се са гађењем разрачунасмо са прошлошћу, а окренусмо најновијој религији – конзумеризму.

У фабрикама, које продадосмо кроз транспарентне приватизације, веселе пролетере замени далеко мањи број све несрећнијих радника, директоре и вође самоуправљања заменише наши новопечени и инострани капиталисти и успешни бизнисмени. Пошто им само објекти нису довољни, ти, често потомци управо оних који су земљу у име југословенског пролетеријата одузимали српском сељаку, бацили су око и шапу на ту исту земљу, на те парцеле. Земљу коју желе не само ради профита, већ и да би доказали свој престиж и успех и то колико су се добро снашли, док је већи део народа неуспешно и збуњен пролазио кроз разноразне етапе транзиције, тог постсоцијалистичког термина за свеопшту пљачку. И тако, та земља и те фабрике посташе трофеји ловаца на вишедеценијски труд и зној пролетера да донесу овој држави некакав индустријски напредак. Трофеји у складу са политиком којекаквих финансијских магова и економских врачева, да ми изгледа и нема потребе да ишта производимо, већ је довољно да се бавимо услугама и продавањем магле.
Радници, са све мршавијим примањима, заменише дрво у пећима са папиром, пластиком, гумама и било којим другим отпадом који може да гори. Вероватно ће следећи локални богаташ згрнути милионе ако на време буде уложио у фабрику паковања кисеоника у боце, јер ће се и за то у будућности појавити потреба и потрошачи у Ужицу.

Одласке на море и градњу викендица по јадранском приморју и острвима заменисмо развојем језерског туризма, заборављајући за шта ова наша водена акумулација на Врутцима служи. Крај језера никоше викендице, камп приколице и многобројна згодна места за купање и роштиљање. Ненавикнути да уложе труд у уклањање отпада, мислећи да ће и тај отпад однети виле и леприкони као у граду, локал туристи, мештани, викендаши и несавесне фирме предано украшавају воду и обале језера и његових притока разним врстама отпада, од кеса па све до телеса и остатака угинулих или закланих животиња.
У јурњави и за профитом, али и пуким преживљавањем и опстанком у храму конзумеризма – слободном тржишту, без икаквог плана, смерница и образовања, кренусмо да сипамо отрове по пољима и воћњацима, заборављајући да ће атмосферске воде, којих нажалост све мање има, те исте отрове однети у земљиште и подземне и надземне воде, полако и темељно ширећи загађење. Са све већим загађењем, штеточине и болести процветаше, приноси се смањише, те се то надокнађује са још већом употребом отрова и тако у тој трци у бескрај привређујемо, на општу радост увозника тих хемикалија.

Цегере и папирне кесе замени бесплатна пластика, квалитет онога што купујемо сразмерно опаде са увећањем амбалаже у коју се сви ти производи пакују, те се некадашње мање количине отпада претворише у стотине хиљаде тона трица и кучина, које се распадају око нас. Од једне од многобројних и најскорије револуције, стара и “привремена” депонија на Сарића Осоју убрзано прогута извор и котлину још једног ужичког потока. Како би остали или постали центар било чега, јер су нам скоро све друго иселили из овог квази центра региона, одлучисмо се да постанемо центар отпада и изградисмо прву регионалну санитарну депонију у Србији. Но, како би заувек сачували стечени статус, упорно се трудимо да то максимално докажемо, те скоро целокупну територију сада већ Града Ужица, кад се градом већ по закону мора звати, загађујемо са отпадом и бацамо га где год стигнемо, макар нам и та нова депонија била на дохват руке.

Током 2012. и 2013.год, захваљујући визији службеника градске управе који се баве екологијом, али и минималним буџетом за ту област, Удружење грађана “Аманет” је спровело пројекат “Еко истраживач”. Циљ је био да се, у сарадњи са Високом пословно-техничком школом струковних студија у Ужицу, изради еколошка мапа територије Града Ужица и означе сва места која су угрожена отпадом и загађењем од отпада, као и места са постављеном комуналном опремом. Углавном пешке, са пређених стотине километара и десетинама сати проведених на терену, са ручним ГПС уређајима и фотоапаратима, обрадили смо значајан део територије, са посебним акцентом на област око водене акумулације језера Врутци. Налази су и више него поразни. Само у околини Врутака је регистровано преко 60 места делимично или потпуно угрожених отпадом – од ноншалантно на пар десетина ари бачених кеса са отпадом поред пута од стране путника и локал туриста, до мини депонија оближњих насеља. Ни у самом граду није боља ситуација. Имамо макар три дивље депоније грађевинског отпада, од којих су две затвориле предвиђене сливнике за атмосферске воде. Сваки усек, свака шума и свако корито некадашњих потока, свако скровитије место иза зграда и кућа, чува тоне и тоне баченог отпада. Како је наш народ давао имена која имају неко сврсисходно и описно значење, као прави пример загађења бисмо навели Бисер воду, поток изнад Севојна, чији назив сад има ироничну примесу, захваљујући већ огромној дивљој депонији. Некадашња воденица у Живковићима је уклоњена, а овај прекрасан крај испод Орловца у Врелима, тако физички близу, а тако далеко у мислима и интересовањима Ужичана, са кањонима два потока и лепотом Таре, претворен је у ругло са нагомиланим отпадом. Улице са неадекватним кантама за смеће, метама бесних и пијаних грађана, и жардињерама, које су прерасле у одлагалишта отпада пролазника и најближих радњи и зграда и у исто време постале хранилишта за велики број паса луталица, контејнерима који се на погрешан начин пуне, без обзира на труд да се токови отпада усмере и контролишу, представљају адекватну слику центра за отпад овог дела Србије. А није да немамо конкуренцију у целој држави, те се вероватно зато тако активно, предано и свим снагама боримо да одржимо то стање.

Пошто су вишегодишња упозорења дочекана као пригушени ехо у магли малодушности и незаинтересованости становништва, оптерећеног безнађем и немаштином, али и оних који усмеравају судбину свих нас, природа је решила да нам пошаље жути картон, користећи наизглед мали и у овом мору проблема, безначајан проблем – алге. Када се прочитају сви извештаји и саопштења, упозорења и вести, може се приметити да решење проблема није чак ни на хоризонту. О решењу се изјашњавају они чија то није струка, приморани да дају икакве информације, а проблем је далеко коренитији. Поред тога што смо остали без свести о сопственом природном окружењу, у задњих тридесет година лутања смо остали и без стручњака за поједине области. Научници које је држава школовала, због неулагање у одговарајуће установе, заувек су отишли из земље, тако да сад морамо да тражимо помоћ и анализе лабораторија у инострантву, што захтева време. На све то, како изгледа, одговарајуће решење може бити или самилост природе или знатна поновна улагања, да оно што смо сви заједно уништили, вратимо макар делимично у претходно стање. Тако се то ради у земљи услуга, земљи банака, кладионица и механџија.

Можда је било боље да нам је природа послала један црвени картон и уништила брану, нормално уз претходно упозорење, како не би било директних људских жртава. Остали су скоро па неми државни органи на сва упозорења из нашег локалног водоводног јавног предузећа, да је нарушена структура сада већ остареле бране. Остали су неме институције на упозорења локалних спортских риболоваца, да се газдовање, дато приватној фирми кроз некакве хармонизације са туђим законодавством, не обавља савесно. Остали смо неми сви на очигледно загађење језера и упозорења које нам природа шаље. Са уништењем бране, Ужице би поново постало дуготрајно центар нечега, овај пут медијски, нестало би алги из акумулације и та мука би прешла низводно на другога, фасаде зграда и кућа би по први пут биле очишћене, отпад са улица би био сапран, могло би да се најзад инвестира у овај крај, да се искористе ти силни приступни фондови и повољни кредити од Европе и браће Арапа. Развио би се политички туризам, јер би политичари од врха ка доле желели да се сликају и да дају изјаве, обећавајући брз опоравак, пуни симпатија и бриге за грађане заборављеног Ужица, на путу за заслужени једнократни одмор на Златибору од вреве велеграда. Можда би се и појавиле рушевине старог манастира.

И сад, у овој ситуацији са недостатком воде, нисмо се претерано освестили, већ само незадовољно тражимо кривца, слуђени полуинформацијама, абровима и причицама људи, који су преко ноћи од великих стручњака за политику и спорт, прерасли и у врсне биологе. Као и Бајинобаштани, који кукају на узводне градове, указујући на отпад који се нагомилава на брани Перућац, а не виде своју депонију на самој обали реке Дрине, некадашње Зеленике, тако и ми Ужичани тражимо кривца негде другде или се фокусирамо само на некога од нас. Као и у мрачном добу, кад год се појави нека природна непогода, за ову непогоду, изазвану од људи, желимо да нађемо неку вештицу коју бисмо спалили, у стилу праисторијских схватања, крвожедности и необразованости, да са димом сагореле жртве нестане проблем заједнице. Проблем смо ми сами и нико други, а кад то увидимо, можда и само можда, можемо да наредним генерацијама оставимо нешто друго до ли уништене привреде, уништене животне средине и нагомиланих кредита, јер за нас сада је, након ових тридесет година слома и лутања, већ касно.

Да је којим случајем енглески писац Толкин наш савременик, нама у Ужицу би се отворила могућност да га тужимо за плагијат, или макар да му испоставимо рачун за идеју. Са спарушеним и затрованим земљиштем и водама, овим зимским тамним смогом, и нама који у том смогу изгледамо као орци, овако љути, бесни, разочарани и почесто зли једни према другима, са изгубљеном самилошћу, људскошћу и недостатком свести о томе шта је заједница и шта је животна средина, и колико је то све крхко и колико треба да се негује за добробит нас самих, овај низ котлина, брда и вода личи на Толкинов опис једне измучене и жалосне земље. Само нам фали један вулкан, што са можда неким новим напретком и добијемо на Јеловој Гори или Тари, и наравно да вратимо у центар на трг, у граду, не рачунајући пар биста, без и једног јединог споменика за оба српска устанка, оба балканска и Први светски рат, нама милу идолопоклоничку реликвију, како би све личности из дотичног романа биле покривене. Да први син свих народа и
народности бивше Југославије, те величанствено и крвљу доказано бесмислене идеје, поново поносно, са висине, посматра своје орке.

Зарад визије бивше-садашњег министра, или можда из полтронства одговорних нижих службеника према дотичном, пре неколико година су на Ибарској магистрали уклоњени скоро сви, тачније сви осим једног случајног и прастарог, путокази који су упућивали путнике и возаче да на западу од Чачка постоји још нешто и да тај град није крај пута. Сада ће сви ти знакови морати поново да се промене, јер ће Туристичка организација Србије имати још једну дестинацију у понуди, тако модерну и тако у тренду. А Ужичани, кад су већ идући у корак са временом и идеологијом могли да у току 20. века два пута мењају име града, могу и на почетку 21. макар једном. И да дочекамо напредак, обнову, реформе, преокрет и економски полет, инвеститоре, туристе и авантуристе, Немце, Арапе и остале, са новим путоказима од Суботице, преко Београда и до Чачка, на којима стоји ново име града, са огромном осветљеном таблом на уласку у наш град – “Добродошли у Мордор”. И обавезно на само два писма – латиницом и црним рунама мордорским, јер коме још треба некаква реликвија прошлости, попут те кичерајске и крезубе ћирилице. Па да нас конзумерски бог види и цео цивилизован свет најзад разуме.

Уз неизмерну захвалност на уложеном времену и стрпљењу читаоца, и извињење на сабијање толико опширне теме у ових неколико страница, желео бих да ово писаније завршим са речима монаха Теодосија, које кроз пет векова одзвањају из рушевина старог манастира у котлини Врутци, покрај некадашњег чуда природе и сада испод алги и воде, без егоистичне и недостојне намере, а ни напада на уверења атеиста, уз наду да ће макар неког ова тема забринути и натерати на размишљање, и од те неколицине понеког натерати на делање. Па можда се једном окупимо у друштву познатих домаћих и страних сликара, некога лета господњег, да се осладимо са тек убраном сочном и слатком лубеницом, уз жубор кристално чисте воде која се прелива преко точка нове Лендине воденице, са погледом на обновљену вилу Миловановића, крајолик као из бајке отет и веселу и неоптерећену дечурлију, која се забавља у најбољој игрици икада – чистој и неуништеној природи.
“Трудио сам се о овоме ја грешни, убоги умом, а богати грехом, и Христу слуга, монах Тедосије. Но, о овоме молим се браћо вама, или ви који будете читали, или преписивали исправљајте, а не куните, заради Бога и своје душе, јер ово није писао Дух свети, ни анђео већ човек малоуман и слабомоћан, и шта више сам. Слава свршитељу Богу. Амин.“



Share
Додајте ваш коментар Услови коришћења сајта


Ваше име
Ваш емаил (опционо)
Ваш сајт (опционо)