Da li i nas čeka sudbina Uskršnjeg ostrva?

Uskršnje ostrvo (Rapa Nui) predstavlja izuzetan primer kraha jedne zajednice, prouzrokovanog preteranom eksploatacijom resursa, usled koje je došlo do potpunog ogoljavanja ostrva. Ovo je narod koji je na veoma ograničenim količinama prirodnih bogatstava stvorio jedno od naprednijih društava, a neusklađenost razvoja sa prirodom doveo je do samouništenja. Da li je ovo put kojim i mi idemo?

Priča počinje dolaskom Polinežana, koji su u V veku naselili ovo ostrvo. Naučna istraživanja, uključujući analize polena pokazuju da je u vreme naseljavanja Uskršnje ostrvo bilo pokriveno gustim biljnim pokrivačem i prostranim šumama. Osnovna društvena grupa bila je proširena porodica, tj. klanovi koje su predvodile poglavice. Nakon početnog razvoja, koji je zadovoljio osnovne potrebe za hranom i zaklonom, javio se višak slobodnog vremena. To vreme su poglavice usmeravale na ceremonijalne aktivnosti. Stanovnici ostrva stvorili su visoko razvijene rituale i podizali spomenike. Međutim, takva društvena struktura je i dovela do rivalstva između klanova, a potom i do kolapsa Uskršnjeg ostrva.

Najvažniji ceremonijalni centri bili su „ahui“ – prostrane kamene platforme, korišćene za sahrane, obožavanje kulta predaka i komemoracije preminulim poglavicama. Na svakoj platformi podignuto je od jednog do petnaest ogromnih kipova, „moai“ koji i danas čine jedinstven spomenik nestaloj zajednici Uskršnjeg ostrva. Upravo je transport „moaia“ od kamenoloma do ahua i odredio sudbinu celog društva. Jedini način da se to izvede bio je da se kipovi guraju po popreko postavljenim valjcima, što je izazvalo potpunu deforestaciju ostrva. Ogoljavanje ostrva nije zadalo smrtni udarac samo razvijenom društvenom i ceremonijalnom životu, već je znatno uticala i na njihov svakodnevni život. Zbog nestašice drveta, stanovništvo je od kamena gradilo zaklone ukopane u padine brda ili kolibe od trske. Materijala za drvene kanue nije bilo, preostali su samo trščani čamci koji nisu bili adekvatni za duža putovanja. Ribarenje je bilo otežano jer su se mreže pravile od like dudovog drveta, koje je takođe potrošeno. Pojava erozije je umanjila plodnost tla, zbog čega su prinosi bili smanjeni. Uz sve manju količinu resursa broj stanovnika se smanjivao. Usled nedostatka proteina u ishrani, ljudi su bili prinuđeni da pribegnu čak i kanibalizmu.

Bez kanua, ostrvljani su postali zarobljenici sopstvenog doma i klanovski sukobi su prerasli u neprestano ratovanje. Glavni cilj je bio uništiti ahu suparničkog klana, ali su zbog svoje masivnosti velinčanstvene statue samo poobarane. Te statue i danas tako stoje, i podsećaju nas na tragičnu sudbinu jednog plemena.

Da li smo i mi upali u istu zamku kao i Ostrvljani? Da li ćemo biti mudriji od njih i izboriti se za održiv razvoj života na planeti ili ćemo nepovratno uništiti sistem za održavanje života? Istorija Uskršnjeg ostrva nije neponovljiva. Kao i ovo ostrvo, i planeta Zemlja ima ograničenu količinu resursa dostupnu ljudskom društvu i njegovim potrebama. Ni mi nemamo drugog izbora niti drugu planetu. Neumerenost, potrošački menatlitet, težnja da trošimo više od realnih potreba i nejednaka raspodela resursa su put ka ugrožavanju sopstvenog opstanka. Uskršnje ostrvo nas upozorava da moramo na vreme shvatiti da naša egzistencija zavisi od ograničenih resursa, i da prestanemo da ih zlopotrebljavamo do samog kraja.

Uskršnje ostrvo



Oznake: , , , ,
Share
Dodajte vaš komentar Uslovi korišćenja sajta


Vaše ime
Vaš email (opciono)
Vaš sajt (opciono)