Да ли и нас чека судбина Ускршњег острва?

Ускршње острво (Рапа Нуи) представља изузетан пример краха једне заједнице, проузрокованог претераном експлоатацијом ресурса, услед које је дошло до потпуног огољавања острва. Ово је народ који је на веома ограниченим количинама природних богатстава створио једно од напреднијих друштава, а неусклађеност развоја са природом довео је до самоуништења. Да ли је ово пут којим и ми идемо?

Прича почиње доласком Полинежана, који су у V веку населили ово острво. Научна истраживања, укључујући анализе полена показују да је у време насељавања Ускршње острво било покривено густим биљним покривачем и пространим шумама. Основна друштвена група била је проширена породица, тј. кланови које су предводиле поглавице. Након почетног развоја, који је задовољио основне потребе за храном и заклоном, јавио се вишак слободног времена. То време су поглавице усмеравале на церемонијалне активности. Становници острва створили су високо развијене ритуале и подизали споменике. Међутим, таква друштвена структура је и довела до ривалства између кланова, а потом и до колапса Ускршњег острва.

Најважнији церемонијални центри били су „ахуи“ – простране камене платформе, коришћене за сахране, обожавање култа предака и комеморације преминулим поглавицама. На свакој платформи подигнуто је од једног до петнаест огромних кипова, „моаи“ који и данас чине јединствен споменик несталој заједници Ускршњег острва. Управо је транспорт „моаиа“ од каменолома до ахуа и одредио судбину целог друштва. Једини начин да се то изведе био је да се кипови гурају по попреко постављеним ваљцима, што је изазвало потпуну дефорестацију острва. Огољавање острва није задало смртни ударац само развијеном друштвеном и церемонијалном животу, већ је знатно утицала и на њихов свакодневни живот. Због несташице дрвета, становништво је од камена градило заклоне укопане у падине брда или колибе од трске. Материјала за дрвене кануе није било, преостали су само тршчани чамци који нису били адекватни за дужа путовања. Рибарење је било отежано јер су се мреже правиле од лике дудовог дрвета, које је такође потрошено. Појава ерозије је умањила плодност тла, због чега су приноси били смањени. Уз све мању количину ресурса број становника се смањивао. Услед недостатка протеина у исхрани, људи су били принуђени да прибегну чак и канибализму.

Без кануа, острвљани су постали заробљеници сопственог дома и клановски сукоби су прерасли у непрестано ратовање. Главни циљ је био уништити аху супарничког клана, али су због своје масивности велинчанствене статуе само пообаране. Те статуе и данас тако стоје, и подсећају нас на трагичну судбину једног племена.

Да ли смо и ми упали у исту замку као и Острвљани? Да ли ћемо бити мудрији од њих и изборити се за одржив развој живота на планети или ћемо неповратно уништити систем за одржавање живота? Историја Ускршњег острва није непоновљива. Као и ово острво, и планета Земља има ограничену количину ресурса доступну људском друштву и његовим потребама. Ни ми немамо другог избора нити другу планету. Неумереност, потрошачки менатлитет, тежња да трошимо више од реалних потреба и неједнака расподела ресурса су пут ка угрожавању сопственог опстанка. Ускршње острво нас упозорава да морамо на време схватити да наша егзистенција зависи од ограничених ресурса, и да престанемо да их злопотребљавамо до самог краја.

Uskršnje ostrvo



Ознаке: , , , ,
Share
Додајте ваш коментар Услови коришћења сајта


Ваше име
Ваш емаил (опционо)
Ваш сајт (опционо)