Промене у понашању људи решавају проблем напуштених животиња

Проблем напуштених животиња један је од најсложенијих проблема с којим се суочавају све локалне самоуправе у Србији. Он почива на неодговорном понашању појединаца које нико не контролише и не санкционише, а који директно утичу на стварање уличне популације паса и мачака. Ради се о сложеном друштвеном проблему за чије решавање је неопходно ангажовање стручњака из различитих области и примена мултидисциплинарног приступа. Организације цивилног друштва годинама указују на неопходност промене у понашању људи да би проблем био трајно и системски решен.

Овом важном зеленом темом се веома озбиљно баве и европски парламентарци. У октобру 2011. године Европски парламент је усвојио Декларацију о контроли бројности популације паса у Европској унији (0026/2011). Она налаже да државе чланице ЕУ усвоје свеобухватне стратегије за контролу бројности популације паса и мачака које почивају на одговорном власништву, трајном обележавању паса и мачака микрочипом и регистрацији, вакцинацији против беснила и стерилизацији, те едукацији. Прописи у области ветеринарства и добробити животиња у Србији садрже исте принципе.

 Усвајањем Закона о ветеринарству 2005. године, Србија је почела да ствара модерну законску регулативу у области ветеринарства и заштите добробити животиња, углавном по угледу на немачке прописе, узимајући у обзир специфичности наше средине. Закон о добробити животиња био је спреман већ тада, али он је усвојен тек у јуну 2009. године. Подзаконска акта усвајала су се споро, често не служећи ефикаснијој примени два значајна закона. Доследно спровођење прописа у две наведене области омогућило би решавање већине проблема, као и увиђање евентуалних недостатака који би могли да се исправе изменама и допунама закона или усвајањем посебних прописа за решење најсложенијих проблема.

Међутим, осам година након усвајања Закона о ветеринарству и четири године након усвајања Закона о добробити животиња, велики број општина и градова није усвојио програм контроле и смањења популације напуштених животиња, није основао зоохигијенску службу на својој територији, нема прихватилиште за напуштене животиње, не лечи напуштене животиње, еутаназира напуштене животиње у супротности са чланом 15. Закона о добробити животиња, усвојио је одлуке о држању домаћих животиња и кућних љубимаца у супротности са одредбама Закона о добробити животиња, не сарађује са удружењима и често им забрањује улазак у прихватилишта за напуштене животиње, нетранспарентно троши новац из буџета.

Светска здравствена организација упозорава да је еутаназија напуштених животиња најнеефикаснија мера за ограничавање њихове бројности. Где год се спроводи хватање и убијање напуштених животиња, проблем се не решава јер се на местима склоњених паса и мачака убрзо појављују нове животиње које су избачене из домова својих неодговорних власника. Исто важи и за општине и градове које су проблем покушале да реше склањањем паса у прихватилишта.

 

Сваки проблем, па и опасност од уједа и беснила мора да се стави у реалне оквире: проценти паса и мачака заражених беснилом у Србији указују да опасност готово да више и не постоји. У Србији је забележен тренд пада броја дијагностификованих случајева беснила од 2008. године и сада се своди на неколико случајева паса и мачака заражених беснилом годишње. Водеће међународне организације које су ауторитети у овој области, од Светске организације за здравље животиња ОИЕ, преко ветеринарских асоцијација до Алијансе за контролу беснила препоручују да земље у којима постоји популација напуштених животиња примењују ЦНР (ухвати, стерилиши, пусти) метод за псе и ТНР (ухвати у замку, стерилиши, пусти) метод за мачке јер су третиране животиње безбедне за људске заједнице у којима живе (стерилисане, чиповане, вакцинисане, очишћене од паразита). ОИЕ за себе тврди да је постала лидер у промовисању заштите добробити животиња иако је некад своје препоруке заснивала на превазиђеним начелима зоохигијене који у Србији и даље доминирају. Србија је члан ОИЕ и морала би да се придржава препорука те угледне организације.

Стратегијом ЦНР (Цатцх-Неутер-Ретурн) и ТНР (Трап-Неутер-Ретурн) је предвиђено да се напуштени пси и мачке након стерилизације, чиповања, вакцинације против беснила и чишћења од паразита враћају на станишта на којима су ухваћени, након чега бригу о њима преузимају грађани, као и да се у прихватилиштима малих капацитета (мини азилима) задржавају само старе и слабе животиње чији опстанак на улици је угрожен, те пси који су ујели људе. Пси и мачке који су прошли програм стерилизације, чиповања и вакцинације враћају се на своја станишта, где чувају територију од доласка нових нестерилисаних јединки.

Национална страгија контроле и смањења бројности паса и мачака подразумевала би да држава спроводи мере против напуштања (контрола власника паса и мачака, односно контрола чиповања и регистрације кућних љубимаца, обезбеђивање бесплатних стерилизација, дестимулација држања нестерилисаних паса и мачака, рана социјализација и тренинг свих паса, контрола одгајивачница и илегалне одгајивачке делатности, едукација грађана, нарочито власника паса и мачака о одговорном власништву и прописима, удомљавање напуштених животиња, спровођење казнених одредби и строго кажњавање напуштања и злочина над животињама), услед чега би дошло до наглог опадања бројности напуштених животиња и трајног решења проблема.

Све заинтересоване стране и представници градова и општина требало би да седну за исти сто и заједно затраже да се енормна средства која издвајају за санирање последица напуштања паса и мачака (еутаназију, прихватилишта, одштете на име уједа паса) преусмере на решавање узрока проблема које ће довести до трајног решења. За ефикасно трајно системско решавање проблема неопходно је укључивање свих заинтересованих страна, стручне јавности и цивилног сектора који се још увек не види као важан партнер државне управе и локалних заједница. Представници свих нивоа власти склони су изјавама да проблем напуштених животиња не може да се реши на хуман и законит начин. Истовремено, готове предлоге које им годинама достављају организације цивилног друштва игноришу или одбацују без размишљања.

Процењује се да чак 75% светске популације паса нема власника, као и да је око 70% напуштених паса некад имало власника. Руски биолог Андреј Појарков (Андреи Поyарков) који се већ 30 година бави проучавањем популације уличних паса у Москви тврди да је само 3% паса способно да на улици преживи довољно дуго да би уопште имало потомке и да заправо неодговорни власници псе константно избацују из својих домова, тако да је проценат директно напуштених паса 97%. Овај податак довољно говори о неефикасности еутаназије здравих напуштених животиња у земљама у којима постоји велики број неодговорних грађана који псе удомљавају само привремено и потом их избацују на улицу. Примери добре праксе држава које имају сличне прописе као Србија доказују да је могуће утицати на понашање људи и решавати проблеме у области заштите добробити животиња на интелигентан и оригиналан начин.

Наташа Вукмировић, ЛИНК ПЛУС



Ознаке: ,
Share
Коментари
  • Goran 18.09.2013 / 23:08

    Bravo. Odlican tekst. Sve pohvale!

  • Nanana 20.09.2013 / 11:51

    Odličan tekst koji nam predočava čitavu suštinu problema napuštenih životinja i jasno ukazuje na legalne načine njegovog rešavanja. Pitanje je zašto se konačno ne počne raditi na tome ako se imaju svi potrebni mehanizmi ? Ovaj tekst nam takođe ukazuje na značaj rešavanja problema napuštenih životinja jer kao društveno odgovorna bića moramo insistirati na vladavini prava i sprovođenju postojećih zakona.

  • ida 02.12.2013 / 14:28

    uredu je samo tako nastavite.znali mozda neko kako moze da se uclani u klub za zastiti zivotinja u novom sadu?ako neko zna molim vas da me obavesti na telefon 0605440209 ili na broj 0628937156.hvala u napred!

Додајте ваш коментар Услови коришћења сајта


Ваше име
Ваш емаил (опционо)
Ваш сајт (опционо)