DOK GLEDASMO U NEBO, PROĐOŠE VEKOVI

Na jednom obronku Long Pika u Koloradu leži oboreno jedno džinovsko stablo.Prirodnjaci kažu da je to drvo živelo punih četiri stotine godina. Bilo je sadnica u doba kada je Kolumbo doplovio u San Salvador, i beše tek stasalo u mlado drvo kada su se Englezi doselili u Plimut.

U svom dugom veku stablo je odolevalo burama i olujama, gromovima, mrazu i snežnim lavinama. A šta ga je uništilo? Roj skakavaca! Dubeći mu koru, napasnici su polako ali sigurno isisavali njegove sokove. Tako je div pao pobedjen sićušnim stvorenjima koje  svako dete može zdrobiti izmedju palca i kažiprsta. Nismo li mi, ljudi nalik ovom drvetu?

Ove, 2013.godine biće decenija rušenja jednog diva od neke vrste skakavaca, mušica, komaraca. Zbog nekoga, koga, ne bez razloga, zovu Budala, nas evo punu deceniju  u pokušaju da na orahovoj ljusci doveslamo do normalne i poštene vlasti. Jezovita li pozorišta za Odiseju kakvoj kraja nema!

Drugog dana Nove godine iz Španije je stigla vest da će nam biti izručena  Budala, jedan od vojske onih varvara koji krv prolivaju kao vodu. Negovani od duhovnih mekušaca, lažnih patriota, heroja novije istorije, iluzionista raznih vrsta,kvazi poštenjačina, optimista po zadatku, a nadasve“ ljubitelja“ Države i Nacije, nabildovani rušilačkom silom i pravom da“ izdajnicima“ sude  i presude prekim sudom; budale, mutavci, pacovi, majmuni, mušice, skakavci, komarci i slinavci paralisali su naše  živote za čitave decnije. Tada to možda nismo ni videli tako. U istoriji, kao i u ljudskom životu, nikakvo kajanje ne povrati propušteni trenutak, niti hiljadu godina može da umanji tragičnost jednog časa.

Možda smo mi i kao narod bili div, ali su se na nas decenijama kačili rojevi problema i isisali nam snagu. Toliko su nas, sa jedne strane otupeli, da ni najludja noć nije bila ni poluluda, a sve ono gde se i prepoznavao sjaj nekadašnjeg veselja bilo je neka aluzija. Sa nekog od tv kanala pevaše i pevaše. Iskakali su kao gremlini iz svojih kovčežića, a meni su se pred očima motali ministri, pomoćnici i njihovi pomoćnici, vođe i zamenici, kumovi, strogo njihovi kumovi. Sve što nam rade i što će tek na nama da probaju, stalo je u nekoliko naslova, a nije potrebna velika inteligencija da ih u tim pesmama prepoznamo :  „Da sam krao, krao sam“, „Bio sam pijanac“, „ Svi su tu kao nekada“, „Prazna čaša na mom stolu (čitaj: prazan frižider)“, „Ti nemaš sreće a ja nemam stida“, „ Ja baraba a ti vila“. A ova  me je podsetila na akademika i njegov poziv studentima da se vrate: „ Moj Dragane samo kad bi znao, dosao bi odmah iz daleka, ovde gde se triput ljube, ovde gde se čuju trube, sve samo na tebe čeka“. Da ne ispadnem mrgud i da  niko, ama baš niko nije  pošten, ni dovoljno dobar da bude na čelu, priznaću: ima jedan, skidam mu kapu za najavu borbe protiv korupcije. Ali čim sam ovo napisala zapevao je  Šaban, hoću reci narod, onaj što  su ga isisali skakavci: „Jedna lasta ne čini proleće“.

Sve ove pesme podnošljive su dok ne krene ona najrodoljubivija, najpatriotskija, ona naj, naj, naj…i koju uglavnom pevaju oni koji su odavno kupili kartu u jednom pravcu, a mene preko gledaju što ne padam u nesvest kad prolome:“U nebo gledam, prolaze vekovi“.

Pa ipak, u ovoj borbi mog unutrašnjeg bića da se ne miri sa postojećim, od kapi mastila u kojoj potapam insekte, odvojila sam  malo, da  ispišem toplo i od srca: Srecna vam Nova 2013.godina!

A one, sa druge strane molim, da za ličnu alavost, koja je najveća pretnja našim novčanicima, ne krive broj 13!

Januar 2013.godine                                         Razumenka Marković



Share
Dodajte vaš komentar Uslovi korišćenja sajta


Vaše ime
Vaš email (opciono)
Vaš sajt (opciono)