ДОК ГЛЕДАСМО У НЕБО, ПРОЂОШЕ ВЕКОВИ

На једном обронку Лонг Пика у Колораду лежи оборено једно џиновско стабло.Природњаци кажу да је то дрво живело пуних четири стотине година. Било је садница у доба када је Колумбо допловио у Сан Салвадор, и беше тек стасало у младо дрво када су се Енглези доселили у Плимут.

У свом дугом веку стабло је одолевало бурама и олујама, громовима, мразу и снежним лавинама. А шта га је уништило? Рој скакаваца! Дубећи му кору, напасници су полако али сигурно исисавали његове сокове. Тако је див пао победјен сићушним створењима које  свако дете може здробити измедју палца и кажипрста. Нисмо ли ми, људи налик овом дрвету?

Ове, 2013.године биће деценија рушења једног дива од неке врсте скакаваца, мушица, комараца. Због некога, кога, не без разлога, зову Будала, нас ево пуну деценију  у покушају да на ораховој љусци довесламо до нормалне и поштене власти. Језовита ли позоришта за Одисеју каквој краја нема!

Другог дана Нове године из Шпаније је стигла вест да ће нам бити изручена  Будала, један од војске оних варвара који крв проливају као воду. Неговани од духовних мекушаца, лажних патриота, хероја новије историје, илузиониста разних врста,квази поштењачина, оптимиста по задатку, а надасве“ љубитеља“ Државе и Нације, набилдовани рушилачком силом и правом да“ издајницима“ суде  и пресуде преким судом; будале, мутавци, пацови, мајмуни, мушице, скакавци, комарци и слинавци паралисали су наше  животе за читаве децније. Тада то можда нисмо ни видели тако. У историји, као и у људском животу, никакво кајање не поврати пропуштени тренутак, нити хиљаду година може да умањи трагичност једног часа.

Можда смо ми и као народ били див, али су се на нас деценијама качили ројеви проблема и исисали нам снагу. Толико су нас, са једне стране отупели, да ни најлудја ноћ није била ни полулуда, а све оно где се и препознавао сјај некадашњег весеља било је нека алузија. Са неког од тв канала певаше и певаше. Искакали су као гремлини из својих ковчежића, а мени су се пред очима мотали министри, помоћници и њихови помоћници, вође и заменици, кумови, строго њихови кумови. Све што нам раде и што ће тек на нама да пробају, стало је у неколико наслова, а није потребна велика интелигенција да их у тим песмама препознамо :  „Да сам крао, крао сам“, „Био сам пијанац“, „ Сви су ту као некада“, „Празна чаша на мом столу (читај: празан фрижидер)“, „Ти немаш среће а ја немам стида“, „ Ја бараба а ти вила“. А ова  ме је подсетила на академика и његов позив студентима да се врате: „ Мој Драгане само кад би знао, досао би одмах из далека, овде где се трипут љубе, овде где се чују трубе, све само на тебе чека“. Да не испаднем мргуд и да  нико, ама баш нико није  поштен, ни довољно добар да буде на челу, признаћу: има један, скидам му капу за најаву борбе против корупције. Али чим сам ово написала запевао је  Шабан, хоћу реци народ, онај што  су га исисали скакавци: „Једна ласта не чини пролеће“.

Све ове песме подношљиве су док не крене она најродољубивија, најпатриотскија, она нај, нај, нај…и коју углавном певају они који су одавно купили карту у једном правцу, а мене преко гледају што не падам у несвест кад проломе:“У небо гледам, пролазе векови“.

Па ипак, у овој борби мог унутрашњег бића да се не мири са постојећим, од капи мастила у којој потапам инсекте, одвојила сам  мало, да  испишем топло и од срца: Срецна вам Нова 2013.година!

А оне, са друге стране молим, да за личну алавост, која је највећа претња нашим новчаницима, не криве број 13!

Јануар 2013.године                                         Разуменка Марковић



Share
Додајте ваш коментар Услови коришћења сајта


Ваше име
Ваш емаил (опционо)
Ваш сајт (опционо)