NEKADA JE MARKO IMAO ŠARCA; DANAS NEMA ŠTA NEMA

Prvo što mi padne na pamet, kada se pomene epska poezija, jeste Kraljević Marko. Kada sam bila školarac fascinirala me  njegova igrarija sa buzdovanom i dometom, za  koji bi danas, kako bar pesma kaže, krstareća raketa bila mačiji kašalj. O lošim momcima koje je znao da srikta za tili čas, neću ni da pričam. Mislim da je Marko Kraljević bio preteča Čaka Norisa.

Kao i svakom detetu koje je raslo u seoskoj idili, po rukama su mi se stalno vukli nekakvi mačići i kučići, pilići, pačići, neretko i tek ispileli goluždravi ptići skinuti iz gnezda sa starog džinovskog oraha. Da sam i tada bila „zelena“ u duši zna se po tome što nikad nisam nijednom mladunčetu naudila.Uredno sam ih vraćala njihovim majkama, iako sam znala da će ih one skriti tamo gde ih ja, dok ne odrastu, više neću sresti. Sad znam da je to u neku ruku bilo traganje za nekim ljubimcem sličnom Markovom konju Šarcu! Šarac je bio čaroban!. Po potrebi je mogao da leti, preživljavao je i ono što nijedno živo biće ne bi moglo da preživi, kao npr teške rane nanete od ljute vile Raviojle. Zato je valjda Marko imao posebne obzire prema Šarcu, pa kada  rujno vino pije, pesma kaže „pola pije, pola Šarcu daje“. Danas kapiram da je vino mnogo veću ulogu odigralo u mozgu onoga koji je sa guslama dane i noći provodio lenčareći i smišljajući čime da pokaže da je vičniji i pametniji od ostatka sveta. Marko je bio nestašan i drčan i pretpostavljam koliko bi puta morao ići na informativne razgovore da je rođen kasnije. Neko bi već našao način da obuzda kiklopa,a bilo bi tu prostora i za analizu majke Jevrosime koja je volela da cugne sa sinom. Čarolija je nestala, Kraljevića Marka nema, Šarac nije bio krilat..Ali drumovi su nam, baš kao da ih je Marko orao….. Iz čarobne kutije sa slikom, malo, malo pa iskoči neki Marko.

Ilustracija: Sabahudin Muranović – Muran

Jedan je bio vanserijski vredan, pa je u ludački kratkom vremenu , noseći,na mladim dvadesetogodišnjim ramenima gajbice, zaradio prvi milion maraka. I to onda,kada je jedan profesor mesečno zarađivao milijarde dinara, a te milijarde bile tek nekoliko maraka. On pored Marka i njegovih sposobnosti nije imao nikavih šansi.

Ovih dana i jutara opet neki Marko i njegove čudotvorne moći. Išetao se iz suda, nasmejan kao da ima silne vinograde i ličnu proizvodnju vina. Moje ćerke su na njemu očnim kodom utvrdile koliko je „soma težak“. „ Na njemu je čudno odijelo, u čem paše na divan izlaze“. Čudno kažem, jer čudan je on ovoj sirotinji koja od peta do uveta miriše na Kinu.  Odjezdio je zadovoljan mašinom od ko zna koliko Šarčevih snaga. Bez straha od nove vlasti u kojoj se Raviojla, vila „našla u čem nije bila“.

Onoj vili je sigurno bilo lakše, jer Marko je tada imao samo Šarca, danas Marko nema šta nema. I avion. A naša stvarnost je autobus iz filma „Ko to tamo peva“. . Vozač sa povezom preko očiju, vozi i smeje se. A tata ohrabruje rečima: „Vozi Miško!

Postoji i Marko, pisac Svetog Jevanđelja. Sveti Marko  je Misir izlečio od neznaboštva, gatarstva i idolopoklonstva. Nisam pesimista ali Srpski Misir će još nazadovati, ne zato što su nas Sveci zaboravili, već zato što su Jevanđelja zamenjena novčanicima.

Požega, decembar 2012                                            Razumenka Marković



Share
Dodajte vaš komentar Uslovi korišćenja sajta


Vaše ime
Vaš email (opciono)
Vaš sajt (opciono)