DA JESMO, A NISMO….

Oduvek su ovde, na prostoru „krvi i meda“, u „hanu na putu“, na ovoj vetromertini, velika komedija i duboka tragedija u tesnoj, gotovo neraskidivoj emotivnoj vezi. Tako se one, ruku pod ruku odmotavaju pred našim očima, s jedne strane zamajavajući nas dok nam grickaju vreme, a s druge strane, vešto komplikujući afirmaciju malog broja onih, koji nisu za korak mase i koji su daleko od Adlerove psihologije inferiornosti.

Negde sam pročitala da propast države počinje blagonaklonošću prema propalicama, prosjacima i idiotima i da je propast neminovna kada nastupi loš ukus!

Ne brinu mene Ekremi i Stoje, Cice i Cece, Baje i Vlaje, nije me briga da li na državnoj televiziji ima više plavuša ili crnki, savršeno me ne zanima koji supružnik je u pravu u čuvenom šou programu „Bračni sudija“…ali…
Mene brine moje zdravlje. Moje mentalno zdravlje, dovedeno je u pitanje kada sam pala u vlast pomenutih slučajeva i pojava i dozvolila da mi otmu komadić života.

Kako bih ja, inače, znala da je jednom od pomenutih „pojava“, omiljeni film „Katanik“, onaj „đe su se dvoje voljeli, a on se mučenik udavio u ladnu vodu, a ona bila lijepa….“ ?

Da nisam podlegla lošem ukusu, kako bih ja znala da jedan muž traži arbitražu bračnog sudije, jer ne može finansijski da izdrži kupovinu deterdženta, s obzirom da žena besomučno i danonoćno pere sve čega se dohvati….?

Da smo mi neki hladniji, nordijski narod mi bismo ove slučajeve stavili pod stručan nadzor, a pod još stručniji onoga ko se usudio da ismeva ljudske falinke.
Očito, prvi slučaj je, ima u priličnoj količini i posla bi lepog bilo za nekog stručnjaka obučenog za one koji teško „dolaze sebi“. Što se bračnog para tiče, ni njima nije mesto u zabavnim emisijama. Gospodinu niko nije rekao da postoji sumnja da gospođa ima impulsivno kompulsivni poremećaj, a on se ne leči glasovima žirija koji je po nemaloj tarifi odvojio vreme da robuje lošem ukusu.
Da nismo tako topli i bolećivi, da bar malo ličimo na neki od Nordijskih naroda, razmislili bi mi malo bolje pred glasačkim kutijama, a ni u najluđim snovima nam ne bi sudbinu određivala šiparica u telu klimakterične žene. O bašti na glavi neću ni da pričam!
Iz te bašte rasulo se seme polusveta koji i danas briše pred sobom sve sto je lepše, pametnije, školovanije, umnije i duhovnije.

Da jesmo malo boljeg ukusa, a nismo… Garantujem da ne bismo bili svedoci ovako tragikomične istorije. Ja, koja ovo pišem i ti koji ćeš u čitanju stići do kraja ove priče, osuđeni smo, ni krivi ni dužni, da odživimo život baš u vreme najezde insekata…Da jesmo, a nismo hladni Nordijci, bili bismo danas, najmanje u ravni viših sisara!

Požega, novembar 2012.                                                                                                                   Razumenka Marković



Share
Dodajte vaš komentar Uslovi korišćenja sajta


Vaše ime
Vaš email (opciono)
Vaš sajt (opciono)