ДА ЈЕСМО, А НИСМО….

Одувек су овде, на простору „крви и меда“, у „хану на путу“, на овој ветромертини, велика комедија и дубока трагедија у тесној, готово нераскидивој емотивној вези. Тако се оне, руку под руку одмотавају пред нашим очима, с једне стране замајавајући нас док нам грицкају време, а с друге стране, вешто компликујући афирмацију малог броја оних, који нису за корак масе и који су далеко од Адлерове психологије инфериорности.

Негде сам прочитала да пропаст државе почиње благонаклоношћу према пропалицама, просјацима и идиотима и да је пропаст неминовна када наступи лош укус!

Не брину мене Екреми и Стоје, Цице и Цеце, Баје и Влаје, није ме брига да ли на државној телевизији има више плавуша или црнки, савршено ме не занима који супружник је у праву у чувеном шоу програму „Брачни судија“…али…
Мене брине моје здравље. Моје ментално здравље, доведено је у питање када сам пала у власт поменутих случајева и појава и дозволила да ми отму комадић живота.

Како бих ја, иначе, знала да је једном од поменутих „појава“, омиљени филм „Катаник“, онај „ђе су се двоје вољели, а он се мученик удавио у ладну воду, а она била лијепа….“ ?

Да нисам подлегла лошем укусу, како бих ја знала да један муж тражи арбитражу брачног судије, јер не може финансијски да издржи куповину детерџента, с обзиром да жена бесомучно и даноноћно пере све чега се дохвати….?

Да смо ми неки хладнији, нордијски народ ми бисмо ове случајеве ставили под стручан надзор, а под још стручнији онога ко се усудио да исмева људске фалинке.
Очито, први случај је, има у приличној количини и посла би лепог било за неког стручњака обученог за оне који тешко „долазе себи“. Што се брачног пара тиче, ни њима није место у забавним емисијама. Господину нико није рекао да постоји сумња да госпођа има импулсивно компулсивни поремећај, а он се не лечи гласовима жирија који је по немалој тарифи одвојио време да робује лошем укусу.
Да нисмо тако топли и болећиви, да бар мало личимо на неки од Нордијских народа, размислили би ми мало боље пред гласачким кутијама, а ни у најлуђим сновима нам не би судбину одређивала шипарица у телу климактеричне жене. О башти на глави нећу ни да причам!
Из те баште расуло се семе полусвета који и данас брише пред собом све сто је лепше, паметније, школованије, умније и духовније.

Да јесмо мало бољег укуса, а нисмо… Гарантујем да не бисмо били сведоци овако трагикомичне историје. Ја, која ово пишем и ти који ћеш у читању стићи до краја ове приче, осуђени смо, ни криви ни дужни, да одживимо живот баш у време најезде инсеката…Да јесмо, а нисмо хладни Нордијци, били бисмо данас, најмање у равни виших сисара!

Пожега, новембар 2012.                                                                                                                   Разуменка Марковић



Share
Додајте ваш коментар Услови коришћења сајта


Ваше име
Ваш емаил (опционо)
Ваш сајт (опционо)