QUO VADIS?

Да је, којим случајем, Ник Вујичић, рођен у Србији, сигурна сам, да би био само још једна тужна вест. Уз немаштину, кризе и ратове иду и болести, аномалије и свакакви поремећаји. И док редови за скенер постају све већи, а чекања на зрачне терапије се отежу у недоглед, они физички здрави, неретко носе постратни синдром, па ако вас не докрајчи нека опака болест, можда вас насмрт преплаши неки од од ратних ветерана, чији је живот већ поодавно небитан његовој домовини.Оној истој која му се заводљиво смешкала заводећи га митовима. Смешкала се, смешкала, умиљавала и кокетирала све док мноштво њих није гурнула тамо одакле се, многи нису вратили никако. Један број се делимично вратио, шета тако около узалудно покушавајући да оствари своја права. Што ли ми опет треба да се враћам у времена хероја и издајника?

Али, увек је тако. Свакоме ко је једном некога или нешто драго изгубио више ниједан догађај није комплетан. Живот је тако кратак, а од тричавих неколико деценија  балвани вам без пардона „одвалише“ коју деценију, зато што сте херој или што сте издајник. Свеједно. Сви смо на губитку.

Овај терен је као створен да се на њему бокоре митови и легенде,а колико небулоза можемо да прогутамо, то ниједан   народ не може ни да сања. И племе Папуа би сањало, али кратко!

Било, како било Ник Вујичић је рођен далеко од могуће домовине. И ту је његова срећа. Зато је недавно, уместо да нам је тужна вест, био откровење.

Али, није нас држало дуго…Пробудиле су нас лудачке цене, крађа ЕПС-а кроз рачун за месец у коме још не важи нова стопа, лецну нас у срце Захаријева импресија моћним „Монсантом“ и уверавања  да је сувишан страх од генетески модификоване хране… Све оно што ми се чинило за похвалу у раду овог старине, пало је у воду. Ја сам разочарана. Прогласите ме издајником и да ми ништа свето није. Шта ћемо са оном причом о никлу, Србијо?  Зар не видиш да назадујеш брзином звука? Опрости, али ја бих да изађем из средњег века и да мало удахнем ренесансе.

Феликс се бацио са 39068 м, пробио звучни зид и ушао у историју. Био је на месту одакле је видео целу планету и цела планета гледала је њега. Данас је он у свим медијима главна тема. Човек невероватне снаге, храбрости, неустрашивости, енергије, покренуо је низ питања, сумњи, недоумица…Слатко ме је насмејала прича да је Србин први човек који га је усликао на месту где се спустио падобраном. А још ми је слађе да онај поздрав са три прста значи да је горе срео небески народ – Србе! Е, у ово, већ не верујем. Да би нас овако сјајне и савршене срео, мора Феликс још тренирати и потражити нас у већим висинама!!!!

Пожега, октобар 2012                                             Разуменка Марковић



Share
Додајте ваш коментар Услови коришћења сајта


Ваше име
Ваш емаил (опционо)
Ваш сајт (опционо)