OД ИЗВОРА ДВА ПУТИЋА….

Од како је века и света постојале су дилеме. У послу, политици, љубави…Неколико година пре него што сам угледала светлост дана, лепоимено девојче дивног гласа, жарило је и палило, не само Србијом, већ широм ондашње Југославије.

Кажу, да су кафеџије тих година честите остајале „лечећи“ чашицом оне душе које „нису знале којим путем пре би стигле…“

Ваљда тих седамдесетих није било пречица. Данас је другачије.

Бака ме је научила стрпљењу, завршавајући сваку лекцију речима: „Стрпљен – спашен“. Када сам покушала да нешто од тога пренесем млађима од себе, добила сам необично објашњење да се нинашта више дуго не чега, па ни на Божју правду, јер и он има компјутер!

Али, да се вратим извору и путићима.

Данас, док сам у Општини вадила папире потребне сину студенту да конкурише за дом и  стипендију, падоше ми у руке једне дневне новине и сазнадох да је једна комшијска општина добила градоначелника кувара!

Витез кулинарства није имао дилему  куда ће кренути од „Извора“.

Његов претходник је био интелектуалац, чини ми се економиста, разумео се у књижевност, културу, поезију….Не знам да ли је умео да кува. Изгледа да није, јер ново време донело је и нове услове. Право да вам „речем“ (ово је стално понављао један Народни посланик у Скупштини оних првих година вишестраначја), мене не би требало да брине што су многи који су на челу кувари. То нек забрињава оне који не знају ни јаја на око да испрже. Ја сам  добро обучена српска домаћица, која је специјализирала кулинарство „оних“ година правећи колаче без јаја и кифлице без масноће. И хтела сам мало да се извучем из те приче, мало било грануло сунце, а кад је топло, избегава се ложење шпорета на дрва, па почех да уносим у кућу помало траписта, шунке и неких ђаконија.

Али, неки ђаво чучи и гледа и не да да то траје. Тако се у мојој кући опет уноси брашно на џакове. Уклапам се у министарство културе. Јавише, ако не лажу, да је нови министар посластичар. Као добра куварица, могу бити десна рука и оном конобару што води онај гигант.Том информацијом ме ошамари данас један пријатељ у телефонском разговору.  Право да вам кажем, немам страх ни пред овим Витезом кулинарства. Мало сам, како да вам кажем, збуњена. Нама Зеленима остаје да се надамо да није све баш црно, те да ћемо, ако ништа друго добити од ових стручњака препоруке за колаче са жутим шећером,  негазиране сокове од домаћих сорти јабука, а ако нам се, далеко било, деси да немамо шта јести, од Витеза очекујемо упутства преживљавања у природи. Ко зна докле нас путеви могу одвести?

Закључујем да нико  од њих није имао дилему, којим путем пре ће стићи…

Немам је ни ја, ваљда сте разумели.



Share
Додајте ваш коментар Услови коришћења сајта


Ваше име
Ваш емаил (опционо)
Ваш сајт (опционо)