Voda nema gospodara

O nastanku vode postoje mnogi mitovi i legende, ali je jedno sigurno, stara je koliko i život na zemlji. Ljudi su odavno shvatili da im bez vode nema života, ali su isto tako naučili da je se plaše, kao jedne od najmoćnijih sila, čiju je stihiju teško obuzdati. Samo nikada nisu naučili da je čuvaju, da je puste da ide svojim tokom, da je ne prljaju, da je popiju onakvom kakvom je priroda stvorila ili sam Bog. Donose se brojni propisi i zakoni o zaštiti voda, ulaže se ogroman trud i materijalna sredstva da se vode promene i učine čistijim. Ljudi štite vode od sebe samih, a zar nije jednostavnije da ih ostavimo čistim, nego da ih prvo zasitimo „otrovima“ koje proizvodimo, a posle ih na različite načine otklanjamo. Čovek pokušava da pokori vode, pregrađuje tokove, menja im pravac kretanja, vekovima proučava sve njene osobine, pokušava da predvidi količine padavina i njihove pojave, pa i pored svog truda voda ga uvek iznenadi, a on posle dokazuje da se to moglo očekivati.

Priroda mog zanimanja omogućila mi je da boravim na mnogim potocima, rekama i rečicama uglavnom u slivu reke Drine od Prijepolja, Priboja, Nove Varoši, Bajine Bašte, Ljubovije, Krupnja, Osečine, Loznice, Bogatića do Šapca i da se nagledam lepote netaknute prirode, naslušam žubora potoka i huka vodopada i pokušam da ispravim krivu Drinu. To je nešto što ne može da vam organizuje turistička organizacija, to su nepoznata mesta koja su tako obična ljudima koji tu žive i istovremeno tako neobična i opčinjavajuća nekome ko se tu slučajno pojavi. Reka Drina je tako moćna, brza i nepredvidiva i kako reče jedan kolega jedina reka u Srbiji koja u svom donjem toku od 40 km pre uliva u Savu, nema stalno korito. Posetite isto mesto na obali naredne godine i pomislićete da tu niste nikada bili. Reka Rača, Mileševka, Uvac, Žeravija, potok Skakavac,… da li je raj ipak na zemlji, a mi ga ne prepoznajemo?

Ljudi stalno pišu i uče o vodi, a nisu svesni da čine sve da vode ima manje, da bude sve mutnija, sve toplija, da u njoj bude sve manje života.

Na kraju mora se priznati da voda pripada podjednako svemu živom na zemlji, a jedino što se traži od ljudi jeste da čuvamo vode i da ih što manje menjamo. Voda nema gospodara, voda je gospodar života.

(prema tekstu Snežane Daković)
Dragan Milošević-Zeleni Loznice



Share
Komentari
  • Zeleni Šabac 24.08.2012 / 22:20

    Pisac Malog Princa, Antoan de Sent Egziperi, se vodi obratio rečima: “Ti nisi potrebna životu – Ti si život!”

  • Nenad 13.09.2012 / 17:50

    VODA – VODA – WATER

    Svi mi manje-više znamo šta je voda, kako izgleda i kakvog je ukusa (bar ona za piće), ali, ipak, retko ko razmišlja o njenom značaju za razne procese na Zemlji, za živi svet, kvalitet života i zdravlje ljudi itd. Stoga, za početak bi trebalo ukratko navesti neke opšte podatke o vodi i njenom razmeštaju na planeti Zemlji.
    Voda je jedina materija na Zemlji, koja se u prirodnim uslovima kakvi vladaju na našoj Planeti, nalazi istovremeno u sva tri agregatna stanja.
    Prema trenutnim saznanjima, sveukupne zalihe vode na Zemlji iznose oko 26,2 triliona tona. Od ove ogromne količine, u litosferi (geološki omotač Zemlje – kora) nalazi se oko 94,7 % ukupne vode, gde je, uglavnom, strukturalno vezana za minerale (pa se zato zove i strukturna, kristalna ili vezana voda), i koja može da se oslobodi samo na visokim temperaturama. Preostalih 5,3 % vode nalazi se u hidrosferi – vodenom omotaču Zemlje, koji čine: okeani, mora, jezera, potoci, reke, močvare, tehnogene akumulacije, ledene mase (npr. lednici), zemljišna vlaga, podzemne i atmosferske vode.
    Na površini Zemlje najveća količina tzv. „obične vode” (međusobno povezanih molekula vode – monohidrola, po obrascu ((H2O)n) nalazi se u morima i okeanima, koji zajedno čine Svetsko more, koje, od 510 miliona km2 planetarne površine, zauzima 70,84 %, dok mu dubina na više mesta znatno premašuje najviše planinske vrhove na kopnu. Na samom kopnu (29,16 % ukupne površine Zemlje) voda se nalazi u razuđenom stanju na oko 2,5 miliona km2 (od čega se na oko 2 miliona km2 nalaze „slatke” vode) čineći hidrološke subsisteme kopna/kontinenata, sa vodotokovima, jezerima, barama, raznim hidroakumulacijama, podzemnom vodom, zemljišnom i biološkom vodom i ledenim masama. U odnosu na Svetsko more, količina „slatke” vode je mala i zauzima svega 0,4 % površine Planete ili 1 % površine kopna.
    U zemljinoj kori – litosferi, nalazi se podzemna voda u različitim oblicima, u različitim odnosima i kretanjima, dok je u zemljištima voda vezana kapilarnim silama, čineći tako zemljišnu vlagu. Količina biološki vezane vode u organizmima biljaka, životinja i ljudi, u odnosu na količine prethodno spomenute vode, (gotovo) je beznačajna, ali veoma bitna za odvijanje složenih biohemijskih procesa. Takođe, ne može se zanemariti ni tzv. transpiraciona voda, koju biljke emituju u atmosferu tokom odvijanja životnih procesa u njima.
    Voda je najrasprostranjenija tvar u prirodi i predstavlja osnovni uslov za opstanak svih živih bića na planeti. Kao najvrednija prirodna sirovina neophodna je za opstanak svih živih organizama, ali i za industrijski i tehnološki napredak čovečanstva.
    Voda je dio našeg svakodnevnog života i ona ne poznaje granice. Iako je količina vode na
    zemaljskoj kugli znatna, voda dostupna za ljudsku upotrebu je u velikoj mjeri ograničena. Svježe vode predstavljaju manje od 2,5% od ukupne količine vode na zemaljskoj kugli. Od toga, skoro 80% se nalazi zaleđeno na polovima i ostalim zaleđenim površinama na zemlji (glečeri). Prema ovoj računici, tek 0,5% svježe vode na planeti se može koristiti za ljudsku upotrebu .Često nismo ni svjesni ogromnog značaj vode za naš život. Tek njen nedostatak bolno uočavamo. Iako smo zemlja bogata vodom to svoje bogatstvo nemilosrdno rasipamo. Kao što smo vidjeli rezerve vode nisu nepresušne. Osobito ukoliko se uzme u obzir zagađenje voda nastalo uslijed ljudskog nemara ili pohlepe za profitom.
    Značaj vode je neprocjenjiv, jer je ona dio nas i bez nje ne možemo opstati. Po količinama tog prirodnog bogatstva naša država svrstava se u red bogatijih zemalja Evrope. Nažalost, svijest o njenom značaju i očuvanju je u velikoj mjeri narušena.
    Veliki broj međunarodnih dokumenata promoviše sudjelovanje javnosti u upravljanju okolinom (Espoo konvencija, Aarhuška konvencija). Pored toga, Okvirna direktiva o vodama EU, navodi sudjelovanje javnosti kao ključan element u upravljanju vodama, Međutim, zakoni propisuju informisanje i sudjelovanje javnosti, ali tijela javne vlasti to u praksi ili slabo ili uopšte ne primjenjuju.
    Sudjelovanje javnosti je težak i dugotrajan proces, ali se dugoročno isplati jer javnost snosi odgovornost za odluke, lakše ih prihvaća, manje je nezadovoljstvo, a obostrana korist. Svaki pojedinac ima pravo na zdravu okolinu, te ima odgovornost, ličnu i društvenu, da štiti i poboljša stanje okoline na dobrobit sadašnjih i budućih generacija. Samo zajedničke akcije na lokalnom, nacionalnom, regionalnom i globalnom nivou mogu osigurati održivi razvoj.
    Upravo iz tog razloga je potrebno posvetiti što više pažnje edukaciji javnosti o vodama, kao i uključivanju javnosti u upravljanje vodama.
    Voda je životna sredina u kojoj je nastao život i bez čiste i zdrave vode nema života. Većina reka, naročito u razvijenim zemljama sveta, postale su kanali otpadnih voda. Industrijske i komunalne otpadne vode prevazišle su kapacitete vodenih tokova, pa voda nije u stanju da te otpadne materije razgradi. Velike reke u Evropi nose tone štetnih supstanci (npr. soli teških matala: žive, olova, kadmijuma, te celuloznu pulpu, ulja, deterdžente i dr.), pa se ne mogu koristiti za piće i rekreaciju. Nečistoće u vodi se razgrađuju pomoću razgrađivača. Međutim, ako su ti procesi neprirodni i voda opterećena velikim količinama štetnih supstanci,potreban je dovod rastvorenog kiseonika radi povećanih oksidacionih procesa. Zbog toga se smanjuje količina kiseonika potrebnog živim bićima (biljke, ribe i dr.). U krajnjem slučaju, nedostatak kiseonika dovodi do uginuća živih bića u vodi i takva voda postaje mrtva. U takvoj vodi mogu živeti samo anaerobne bakterije, koje mogu živeti bez kiseonika. Prema procenama, u mora i okeane godišnje se ispusti oko 6 miliona tonanafte i njenih derivata, 200.000 tona olovnih spojeva, 5.000 tona žive i ogromne količine pesticida. Osim toga, znatne količine nafte i njenih derivata dospevaju u mora i okeane kao posledica udesa tankera i kvarova na naftnim platformama. Voda je nezamenljiva u velikom broju tehnoloških postupaka. Poznati su podaci o potrošnji tehnološke vode po jedinici proizvoda u nekim granama industrije. Ako se u vodene tokove ispuštaju fosfati i nitrati iz veštačkih đubriva, deterdženti iz domaćinstava i hemijske industrije te filtrat iz deponija otpada, tada te materije potpomažu rast vodenih algi, koje imaju izraženu potrebu za kiseonikom. Time se voda još više osiromašuje sa kiseonikom. Uginućem i truljenjem tih algi troše se i poslednje zalihe kiseonika u vodi, što dovodi do gašenja života.
    Potrošnja vode po stanovniku zavisi od nivoa standarda u određenoj državi i kreće se od 10 do 1.500 l/stanovniku na dan, a u izrazito razvijenim državama i više.Pesticidi, čija proizvodnja u svetu iznosi oko 25.000 tona godišnje, i soli teških metala ušli su u sve lance ishrane. Dokazano je da se koncentracija otrova povećava kroz karike lanaca ishrane, a kako se čovek nalazi na kraju tih lanaca, pripast će mu najviše tih otrova. Danas su posebno zagađena i ugrožena priobalna mora u Evropi (Sredozemno, Jadransko i Baltičko) koja čine male zatvorene ekosisteme. Reke koje dotiču u ta mora donose tone otpadnih supstanci, pesticida, soli teških metala, deterdženata i dr. Reka Po u Italiji donosi tone otpada, pesticida i veštačkih đubriva, što dovodi do “cvetanja vode” u delu Jadranskog mora. Zbog nedostatka kiseonika dolazi do uginuća algi, što uslovljava stvaranje sluzi na površini vode i uginuća živog sveta ispod površine vode. Osim navedenih, ima čitav niz zagađivača koji su naizgled zanemarljivi, ali su u stvarnosti vrlo opasni. Tipičan primer takvog zagađivača je ispuštanje ulja iz motornih vozila. Koliko je ozbiljno zagađenje ove vrste dovoljno govori podatak da je 1 l potrošenog ulja u stanju da zagadi oko 1 milion litara vode. Prema procenama na planeti Zemlji ima 1,4 milijardi km3 vode. Od toga je 97,2 % u okeanima i morima, 2 % u polarnom ledu, dok samo 0,8 % otpada na slatku vodu u podzemnim vodotokovima, rekama i jezerima . S povećanjem standarda ljudi, urbanizacijom i s razvojem industrijske proizvodnje, potrošnja vode stalno raste. Paralelno sa porastom potrošnje vode, povećava se i količina proizvedenih otpadnih voda.Kisela kiša je padavina zagađena sumporovim dioksidom, dušikovim oksidima, amonijakom i drugim hemijskim spojevima. Dok se normalna pH vrijednost kiše nalazi otprilike oko 5,5, pH vrijednost kisele kiše iznosi u prosjeku 4 do 4,5. To otprilike odgovara 40 puta većoj količini kiseline u odnosu na neopterećenu kišnicu.
    Smanjenje pH vrijednosti za jednu mjeru znači prirast kiselosti za deseterostruko. Glavnu odgovornost za opterećenja uzrokovana kiselim kišama snose termoelektrane, dim iz domacinstva i izduvni plinovi u prometu. Štete nastale djelovanjem kiselih kiša obično nastaju sasvim daleko od stvarnih štetnih izvora.
    Ako pH vrijednost u inače jako čistim brdskim potocima i jezerima pređe u kiselo područje može doći do izumiranja riba i drugih organizama. Dospije li kisela kiša u tlo oslobađaju se teški metali koji mogu opteretiti podzemne vode, a time i pitku vodu. Na taj način se čovek izlaže pojačanom unošenju teških metala u organizam.
    Ispitivanja pokazuju da sumporna i dušična kiselina snose najveću odgovornost za kiselost kiše.
    1980-ih godina prošlog veka se brujalo o “kiseloj kiši”. U međuvremenu se činilo da se ta tema zaboravila, no kisele kiše i dalje postoje. Iako je većina mrtvih stabala posečena i šume ponovo pošumljene, ipak uzroci još dugo nisu odstranjeni. U procesima sagorevanja u industriji i sagorevanju izduvnih gasova u prometu i dalje nastaju gasovii kao što su sumpor-dioksid i atrijum-oksidi koji tim putem dospijevaju u okolinu. S vodom iz kišnih kapi ovi plinovi reagiraju stvarajući kiseline. pH vrijednost kišnih kapi se prebacuje u kiselo područje.
    Stručnjaci predviđaju da će se u godini 2020. za trećinu manje sumpornih-oksida ispuštati u zrak nego u godini 1980., ali da će se u području Azije njihova emisija u tom vremenskom periodu više nego udvostručiti. Još štetniji su azotni-oksidi koji u okolinu dospijevaju najvećim dijelom kao izduvni plinovi u prometu. Paralelno sa svetskim prirastom prometa stručnjaci očekuju prirast i ovih plinova na svim kontinentima.
    Dakle, opasnost od kiselih kiša još nije prošla. Štaviše, brzi razvoj industrije i prirast prometa će kišu i na drugim kontinentima učiniti kiselom. Teško je i zamisliti koji učinak bi kisele kiše imale na tropske šume.
    Pri procesima sagorijevanja nastaju sumporov dioksid, azotni oksidi i drugi plinovi koji pospešuju nastajanje kiselina. Takvi slobodni nemetalni oksidi, oksidiraju u vlažnoj atmosferi sa vodenom parom u sumpornu i azotnu kiselinu. Ove tvari se otopljene nalaze u zraku tako da onda na zemlju padaju sa padavinama. Pošto ovi proizvodi sagorijevanja nastaju u povećanoj količini u gradovima i industrijskim zonama, i pH vrijednost je većinom tamo niža nego na selu.
    Ugljikov dioksid spada u plinove koji zagadjuju atmosferu i na taj način utiču na promenu klime. Pripada takozvanim stakleničnim plinovima, odnosno plinovima koji izazivaju pojavu staklenika. Učinak delovanja stakleničnih plinova u slojevima atmosfere je da se površina Zemlje neprirodno zagrijava. Promene osećamo svi, na svakom delu planeta. Kako smanjiti količinu ugljičnog dioksida u atmosferi koji nastaje izgaranjem fosilnih goriva (ugljena i nafte) pitanje je koje se već duže vrijeme postavlja pred nauku i politiku, ali i pred sve stanovnike Zemlje. Međunarodne konvencije takođe ograničavanju emisiju CO2 u atmosferu.

Dodajte vaš komentar Uslovi korišćenja sajta


Vaše ime
Vaš email (opciono)
Vaš sajt (opciono)