Pravo-pis

dokUpravoOsmacipolaŽuMaluMaturu iz MATERnjeg jezika, još Uvek Neznamo kako će oviIspiti biti ocenjivani.

Na osnovu uputstva koje je doneo ministar prosvete, a koje je prosleđeno nastavnicima tokom procesa priprema za polaganje završnih ispita, gornja rečenica bi morala da bude prohvaćena kao korektna. Ona prenosi traženu informaciju, a to što nije pravopisno i gramatički tačna, to nije važno.

Deo stručne javnosti, i deo samih nastavnika, je reagovao, i time vratio poverenje u obrazovanje u našoj zemlji.

Osnovno pitanje, koje se ovde nameće, jeste čemu služi polaganje mature i završnog ispita. Da li služi da se proveri šta su učenici naučili, ili da ih kroz formlanu obavezu prevede u sledeću fazu školovanja?

Deo pitanja na maturi je unapred poznat i nalazi se u zbirci koju učenici mogu da kupe nekoliko meseci pre samog ispita. Da li se na ovaj način podstiče „bubanje“ u zadnji čas, a sve samo da ne bi bilo loših rezultata?
Međutim, izgleda da se iza svega krije mnogo krupnija stvar. Ministarstvo se plaši rezultata obrazovnog sistema u našoj zemlji. Plaši se šta bi učenici uradili na potpuno nepoznatom ispitu iz maternjeg jezika i matematike, koji pokriva gradivo osnovne škole.

Šta bi se desilo kada bi veliki broj učenika ove ispite uradio daleko lošije od očekivanja? Šta bi se desilo kada bi neke škole imale daleko lošije rezultate od drugih škola?

Da se ne bi otvarala suštinska pitanja o stanju obrazovnog sistema Srbije, lakše je ići sa organizacijom kvazi testiranja. Bez suštinske provere znanja, informacija koje učenici imaju, a ne formalne repeticije nekih podataka, slogova i brojeva, nikada kod učenika nećemo podsticati pravu potrebu za učenjem, kompeticiju, želju za usavršavanjem i napredovanjem – nećemo podsticati ambiciju.

Istovremeno će se neke škole i dalje uljuljkivati kako je način rada koji primenjuju dobar, bez obzira što postoje škole u kojima vri od aktivnosti, sekcija, debata, takmičenja, izložbi… Misliće da je držanje časova po udžbeniku dovoljno. A neće ni znati da li je to loše, jer se ne mogu uporediti sa drugim školama.

Ukoliko bismo imali sistem koji podstiče samousavršavanje i napredovanje, ukoliko imamo sistem koji ne garantuje nikakav minimum uspeha bez truda, učenici bi sami radili na sebi, tražili pomoć ako ima treba. Onda bi na završnim ispitima koji su potpuno unapred nepoznati (osim činjenice da se pokriva gradivo koje su slušali) pokazali stvarno šta znaju. Škole bi mogle međusobno da se upoređuju i rangiraju. A onda bi škole sa lošijim skorom mogle da se potrude da nešto kod sebe promene. Posle 5-10 godina obrazovni sistem bi počeo sam sebe da popravlja i leči, i počeli bismo da dobijamo rezultate.

Škola treba da daje integralno znanje i da povezuje fenomene i činjenice međusobno. Nikako da podstiče segmentirano učenje (npr. razdvaja pravopis od ostalih znanja). Škola nikako ne sme da podstiče dolazak do rešenja bez razumevanja fenomena (ne može se priznati samo napisan rezultat ukoliko nema postupka ispred njega). Školstvo ne može negovati formalno ispunjavanje obaveza ili učenje „na gotovo“, kroz sistem „samo se ti pojavi na ispitu i položio si“, ili „kupi ovu zbirku i samo nauči te zadatke, biće ti dovoljno“.

Nije tačno da se mora čekati reforma obrazovanja da bismo obrazovanje počeli da menjamo. Mislim da su nastavnici koji su se pobunili, primer toga da želja za promenama postoji. Ne sme se ćutati pred sistemom koji nas zaglupljuje. Što više ljudi u obrazovanju bude počelo javno da reaguje na gluposti sistema, sistem će pre početi da se menja.

Jedino je važno biti svestan toga da se ovakav sistem dugo mora korigovati, pre prvih rezultata.



Share
Dodajte vaš komentar Uslovi korišćenja sajta


Vaše ime
Vaš email (opciono)
Vaš sajt (opciono)