Право-пис

докУправоОсмациполаЖуМалуМатуру из МАТЕРњег језика, још Увек Незнамо како ће овиИспити бити оцењивани.

На основу упутства које је донео министар просвете, а које је прослеђено наставницима током процеса припрема за полагање завршних испита, горња реченица би морала да буде прохваћена као коректна. Она преноси тражену информацију, а то што није правописно и граматички тачна, то није важно.

Део стручне јавности, и део самих наставника, је реаговао, и тиме вратио поверење у образовање у нашој земљи.

Основно питање, које се овде намеће, јесте чему служи полагање матуре и завршног испита. Да ли служи да се провери шта су ученици научили, или да их кроз формлану обавезу преведе у следећу фазу школовања?

Део питања на матури је унапред познат и налази се у збирци коју ученици могу да купе неколико месеци пре самог испита. Да ли се на овај начин подстиче „бубање“ у задњи час, а све само да не би било лоших резултата?
Међутим, изгледа да се иза свега крије много крупнија ствар. Министарство се плаши резултата образовног система у нашој земљи. Плаши се шта би ученици урадили на потпуно непознатом испиту из матерњег језика и математике, који покрива градиво основне школе.

Шта би се десило када би велики број ученика ове испите урадио далеко лошије од очекивања? Шта би се десило када би неке школе имале далеко лошије резултате од других школа?

Да се не би отварала суштинска питања о стању образовног система Србије, лакше је ићи са организацијом квази тестирања. Без суштинске провере знања, информација које ученици имају, а не формалне репетиције неких података, слогова и бројева, никада код ученика нећемо подстицати праву потребу за учењем, компетицију, жељу за усавршавањем и напредовањем – нећемо подстицати амбицију.

Истовремено ће се неке школе и даље уљуљкивати како је начин рада који примењују добар, без обзира што постоје школе у којима ври од активности, секција, дебата, такмичења, изложби… Мислиће да је држање часова по уџбенику довољно. А неће ни знати да ли је то лоше, јер се не могу упоредити са другим школама.

Уколико бисмо имали систем који подстиче самоусавршавање и напредовање, уколико имамо систем који не гарантује никакав минимум успеха без труда, ученици би сами радили на себи, тражили помоћ ако има треба. Онда би на завршним испитима који су потпуно унапред непознати (осим чињенице да се покрива градиво које су слушали) показали стварно шта знају. Школе би могле међусобно да се упоређују и рангирају. А онда би школе са лошијим скором могле да се потруде да нешто код себе промене. После 5-10 година образовни систем би почео сам себе да поправља и лечи, и почели бисмо да добијамо резултате.

Школа треба да даје интегрално знање и да повезује феномене и чињенице међусобно. Никако да подстиче сегментирано учење (нпр. раздваја правопис од осталих знања). Школа никако не сме да подстиче долазак до решења без разумевања феномена (не може се признати само написан резултат уколико нема поступка испред њега). Школство не може неговати формално испуњавање обавеза или учење „на готово“, кроз систем „само се ти појави на испиту и положио си“, или „купи ову збирку и само научи те задатке, биће ти довољно“.

Није тачно да се мора чекати реформа образовања да бисмо образовање почели да мењамо. Мислим да су наставници који су се побунили, пример тога да жеља за променама постоји. Не сме се ћутати пред системом који нас заглупљује. Што више људи у образовању буде почело јавно да реагује на глупости система, систем ће пре почети да се мења.

Једино је важно бити свестан тога да се овакав систем дуго мора кориговати, пре првих резултата.



Share
Додајте ваш коментар Услови коришћења сајта


Ваше име
Ваш емаил (опционо)
Ваш сајт (опционо)