ШТА СЕ (НЕ) ВИДИ СА СПАСОЈЕВИНЕ

Оно што нам је потребно су мале еколошке зелене енергане које у близини потрошача производе електричну и топлотну енергију, а градили смо велике електране, далеко од потрошача, које производе само струју, уништавајући 2/3 примарне енергије и загађујући земљу, ваздух и воду.

На путу Београд – Обреновац, испред „Мале Колубаре“, скрећем лево ка Ибарској магистрали са намером да посетим моје село Конатице, моје брдо СПАСОЈЕВИНУ и моје реке Бељаницу, Пештан и Колубару. Тим путем сам се возио и кад је био земљани, утабан (угажен) многим „шинским“ колима са сточном запрегом. Људи су носили у Обреновац кукуруз, пшеницу, свиње, прасиће, кокошке, јаја, грожђе, јабуке, крушке, купине, мушмуле, шипуре… Здраву био-храну за народ који живи у граду, за своју децу на школовању, за рођаке. Већи део, наравно, да се прода, да се плати порез, да се поправи шпорет, да се раздужи задужено…

Лева страна пута брдовита, шумовита. Ређају се мислођинска брда, дражевачка брда, конатичка брда. Свако брдо има свој назив и свако гледа равницу испред себе испресецану рекама и потоцима. Са сваког брда види се залазак Сунца. Тамо негде далеко у Ваљевској Сунце се повлачи на починак обасјавајући наша брда последњим зрацима пре него што цео крај утоне у мрак. Виногради и воћњаци упијају топлоту залазећег Сунца, стварајући здраве и укусне плодове, даривајући их вредном народу који обрађује и одржава овај „Богом дани“ мисир.

Десна страна пута равница. Ливаде, њиве, забрани, гајови. Трава, кукуруз, пшеница… Равница која се лагано спушта до Колубаре и њених притока Бељанице и Пештана.

После петнаестак минута вожње стижем на своје одредиште, моје село Конатице. У центру села црква са великом портом, школа (и нова и стара). Лево изнад села моје брдо СПАСОЈЕВИНА. Ту су Спасојевићи имали своје винограде, воћњаке, шуму. Грожђе са пуно ароме и сласти. Кроз виноград по нека виноградарска бресква, оне мале а миришљаве. По ободу по нека сочна крушка и обавезно мушмула. Сви мириси измешани са мирисом шуме испод винограда, мирисом брдске траве и лековитог биља, мирисом бордовске чорбе су ту. Кад год дођем, ја их „чујем“. На средини винограда велики орах, наш Видиковац.

Ту смо учили географију. Домаћу, националну. Наш учитељ оставља мотику, пуни лулу и прилази ораху. Тамо лево, видите у даљини планину Букуљу, тамо извире наш Пештан. А оно је црква у Лазаревцу. Па црква у Радљеву, Стублинама… А оно плаво, кривудаво, што светлуца кроз шуме и забране! Е, то је Колубара са својим притокама: Бељаницом, Туријом, Пештаном… То нам је дала природа. Многи у свету би дали силне паре да имају тако нешто, јер је вода први услов живота. Због несташице и загађености воде, сваког дана на нашој планети умире много деце и људи. Ваши преци су успели да ово благо сачувају за вас. Чувајте и ви за некога ко ће после вас овде живети, а они нека чувају за оне који ће живети после њих. Ако вам неко уништи Колубару, угрозиће ваш живот и живот ваше деце.

А оно десно је Обреновац. Тамо се Колубара улива у Саву. Велика и голема река. Кад одрастете, а наша Колубара и њене притоке постану за вас мале, ићи ћете тамо да се купате, да се дружите са вршњацима. Гледајући низ Саву, видећете Дунав, европску и нашу реку. Силазимо са ораха чврсто решени да ћемо испунити завет и да ћемо сачувати „то што нико нема“.

У дилеми сам, да ли да идем лево на брдо или десно, до реке. Идем десно, поред црквене порте да се „раздрмам“ и припремим за успон на брдо. Приближавам се мојој „првој“ реци. После неких 600 метара видим речно корито наше „Баре“, како смо од милоште звали реку Бељаницу. Дивна река. Стотинак метера испод куће. За дечака од 7 година велика, за младића од 14 мала. За народ који ту живи, извор живота. Ту сам научио да пливам, да пецам, да препознајем птице и дрвеће. Да волим природу и да јој се дивим. Још увек чујем жамор, смех. Воду како жубори као да нешто казује.

Ево ме на мосту преко Бељанице. Испод моста танка водена нит која једва да цури. Речно корито пуно свега и свачега: пластике, грања, крпа, плеха… Само нема оне дивне „мале“ реке, на којој су се напајале домаће и дивље животиње. Нема видри, ракова, жаба, белоушки, кркуша, кленова… Нема ластавица да се купају у води. Нема оне речне микроклиме која је приобаљу доносила сочну, зелену траву. Нема народа поред реке. Нема веша опраног у чистој реци, па раширеног по врбацима да се суши. Тек по неки врабац као да је залутао, па тражи начин да и он негде одлети. Ко је украо нашу Бељаницу?

У том размишљању стижем до Пештана. Река која долази из планинског масива испод Аранђеловца. На местима брза, на местима широка и мирна. Обала равна, пешчана, са врбацима и тополама. На другој страни обала стрма, усечена, неколико метера до воде. А после стотинак метара пешчана страна и врбаци прелазе на ону страну, а стрма обала на ову. И тако до Колубаре. Понегде „бродови“. Место на коме је река толико плитка да се може прегазити и прећи на другу страну, а да се сукње и кратке панталоне не оквасе. Коњска и  воловска запрега натоварене плодовима родне равнице обавезно застану да се животиње освеже, па да онда наставе ка свом циљу.

Још не видим реку, али сам засигурно близу. Провлачим се кроз грање, тражећи неку стазу, коју су направили риболовци или деца када долазе на купање. Или колотраг. Излазим на „Рајин брод“. Место где су људи из Конатица прелазили у Пољане да покупе своју летину или да посете своје пријатеље и рођаке. Чувени виолинисти из Пиромана, Црња и Беља, често су долазили преко ове реке да свирају на игранкама и свадбама. Мало ниже беше дрвени мост, који су правили мештани да могу да пређу преко реке кад је висок водостај и вода хладна. То је онај мост из филма „Ко то тамо пева“, са којег је Бата Стојковић упао у реку. Мост је оронуо а хировита река га је однела незнано куда. Нема чамца и чамџије који на сваки позив са оне стране реке, оставља свој посао и долази до реке да превезе путника-намерника на другу страну. У било које доба дана и ноћи, можда је неко у невољи.

Коначно сам дошао до воде!? Да ли је то уопште вода? Црна течност. Убијена вода. Узимам песак из воде, а у руци црна смеса песка, чађи и угљене прашине. Погледам врбе, а оне тужне, окрећу се на другу страну. Из врбака не вири ни један штап за пецање. Изнад воде тек по неки вилин коњиц. А било их је на сваком „удилу“ по неколико да одмарају уз тихо треперење прозирних, шарених крила. Не видим ни бизамског пацова који гласно фркће улазећи и излазећи из својих канала.

Нико не вади песак и шодер. А многи су куће и штале изградили са песком из Пештана. Изненада, чујем трактор. Добро је. Људи долазе на реку. Идем ка трактору. Кад тамо човек истовара пуну приколицу шута и смећа на саму обалу реке. Сметлиште!? Аман човече, зашто ту? „Зар не видиш, река је црна, приобаље је црно. Све је црно од црне струје. Ваљда је овде место и за наш отпад“ – рече ми човек. Као да је неко у центру села ставио знак „àРека: одлагање смећа и шута“! Брзо се удаљавам не верујући да сам будан. Све мислим да сањам ружан сан. Питам се како је могуће да тако нешто дође у сан.

Журим у центар села, па онда лево на моје брдо. Тамо смо се јурили по јаругама, помагали у брању дивљих купина и шипура, скупљали шљиве и џенерике за ракију. Брали грожђе. У подруму пуно дрвених буради са ракијом и вином. Вишак грожђа за продају на зеленој пијаци у Обреновцу. Пењем се уз брдо.  Све мање даха.

Све више изненађења. Не видим винограде, воћњаке, људе. Улазим у шуму испод нашег винограда. Једва примећујем колски траг. Грање, лијане, оструга, шипражје… Овде је некада био виноград (смедеревка, хамбург, тамјаника, каменичарка, дињка, бјеловар…). Долазим до места где је био орах. Наш видиковац. Гледам и чудим се.

Нека „нова“ брда заклањају извориште Пештана. Огромна количина ископане и преврнуте земље са копова угља ствара нове пределе који подсећају на пејзаж Месеца. Непрегледне површине јалове земље на месту где су биле плодне њиве, пашњаци и ливаде, шуме… Хиљаде и хиљаде хектара уништено, девастирано. Загађен ваздух. Непријатан мирис дима који заједно са прашином ствара страшно аерозагађење. Загађене реке, потоци, бунари. Убијен биљни и животињски свет. Убијена клима. Нема суживота са природом, која је овде била дарежљива и даривала нам све што је потребно за здрав и самоодржив живот. Првобитни изглед терена који се видео са брда Спасојевина у потпуности се изгубио.

Велики „глодари“ по цео дан прекопавају, откопавају, преврћу јадну, напаћену земљу. Испред њих “казнена експедиција” расељава села, измешта школе, цркве, гробља, сеоске путеве… Уништава се земљиште за становање, пољопривреду, природна станишта за дивље животиње и птице. Нема воде за пиће. Бунари нису за употребу. Измештају се речна корита што доводи до поремећаја природног одводњавања и дренаже земљишта. Народ сатеран у град. Без посла, без земље, без перспективе. Људи принуђени да мењају начин живота. Одбачени, са великим здравственим проблемима. Без права на живот у здравој животној средини чији квалитет треба да омогући живот достојан човека.

Пратим воз натоварен угљем који напушта подручје КОЛУБАРЕ. Транспорт угља на десну обалу САВЕ, да се једна енергија трансформише у другу, да се једно загађење претвори у друго. ТЕНТ. Производја струје. Димњаци. Облаци дима који куљају у небо 24 сата дневно. Избацују у ваздух и расипају по ближој и даљој околини опасне продукте сагоревања угља: пепео, азотни оксиди, сумпордиоксид, лебдећа прашина, угљендиоксид, тешки метали (жива, олово, кадмијум). Опасне загађујуће материје које директно утичу на здравље људи, животну средину и будућност живота, локално и глобално. Милиони тона пепела и шљаке заузимају 1000 хектара плодне земље, загађују реке и подземне воде и угрожавају снабдевање пијаћом водом. Са осушених обода пепелишта диже се у ваздух прашина опасна по здравље људи и квалитет пољопривреде.

Огромна количина топлоте одлази у околину стварајући “термичко” загађење што  негативно утиче на живи свет. Истовремено, држава увози велике количине нафте и гаса за грејање становништва и индустрије. За сваки мегават сат потрошене струје (1МWх=1000кWх) ископано је више од 2 тоне угља чијим сагоревањем у ТЕНТу настаје 500 кг пепела, више од 1500 кг угљендиоксида, и бива бачено у околину око 2000 кWх топлоте што је еквивалентно 200 кубних метара земног (руског) гаса. Свако ко троши струју треба да зна и размишља о свим негативним ефектима производње струје из домаћег лигнита. Јер, шта би било ако просечно домаћинство које потроши годишње 5000 кWх струје са рачуном за струју добије рачун за бачену топлоту еквивалентно цени 1000 кубних метара земног гаса, рачун за трошкове враћања у првобитно стање деградираног земљишта и пакет у којем се налази 2500 кг пепела, балон са 7500 кг угљендиоксида, балон са…

Спуштам поглед са димњака ТЕНТа. У близини видим велику фарму свиња. 30.000 товљеника годишње просечне тежине око 100 кг напусти фарму и оде на пут без повратка. Народ мора а и воли да једе месо и прерађевине од меса. Поред фарме огромне количине стајњака, осоке и кланичног отпада. Вееелико загађење површинских и подземних вода, земље, ваздуха, климе и озонског омотача. Преко 100.000 тона опасног стајњака годишње. На пар километара од фарме свиња, фарма крава музара. Народ троши млеко и млечне  производе. У близини фарме одложи се преко 12.000 тона стајњака који загађује површинске и подземне воде, земљу, ваздух, климу и озонски омотач. Обе фарме троше струју, због чега рудари у КОЛУБАРИ копају угаљ а ТЕНТ производи струју стварајући већ поменуто загађење. Обе фарме троше топлоту за грејање, санитарне потребе, сушење житарица па држава увози нафту и гас.

Не знам више на коју страну да окренем поглед. Да ли све што видим са СПАСОЈЕВИНЕ мора да је црно, црње, најцрње? Не прихватам да је све виђено нужност, да су угрожено здравље људи и уништена животна средина неминовност. Не прихватам тврдњу да нисмо богати да пијемо чисту воду, једемо здраву храну, дишемо чист ваздух, да се купамо у чистој реци. У том размишљању, у стању резигнације, разочарења, тражећи решење и излаз из наизглед безизлазне ситуације угледах зелену тачку која трепери, пулсира, спремна за покрет, за заокрет, за акцију.

ЗЕЛЕНИ СРБИЈЕ. Зелена идеја. Визија једне друге, зелене, чисте Србије.

Стање у Србији је алармантно и неодрживо. Све што је требало да се уради јуче, прекјуче, пре неки дан а није урађено довело нас је у ситуацију да имамо тежак камен о врату који нас вуче у прљаву воду, загађен ваздух, на девастирану и уништену земљу, у здравствене проблеме… Сагледавајући нагомилане проблеме а у интересу опстанка сваког појединца и државе у целини, без одлагања прионути на посао како би смо створили енергетски, еколошки, социјално трајно одржив концепт развоја у свакој општини, граду, селу. Хоћемо привреду засновану на обновљивим изворима енергије, пољопривреду која производи храну, обновљиве енергенте, биоеко производе. Хоћемо енергетску ефикасност у производњи и потрошњи енергије са смањењем емисије угљендиоксида, јер на својој кожи већ осећамо климатске промене (земља испуцала да пропада дечија нога, догодине можда нога одраслог човека). Хоћемо координацију развојних планова региона са усмеравањем ка енергетско-еколошким системима који не угрожавају животну средину са усмеравањем на снабдевање обновљивим изворима енергије из региона. ХОЋЕМО ДА СЕЈЕМО ИДЕЈЕ А ДА ЖАЊЕМО БУДУЋНОСТ. Хоћемо да створимо шансу за младе људе да остану у селу, у свом завичају и да својом виталношћу и спонтаношћу сеоског живота дају импулс одрживом животу у руралној средини.

Ако одмах кренемо да решавамо питање загађења река, шума, отпада, земље, ваздуха, ако створимо свест о последицама загађења можемо очекивати значајна финансијска средства која се усмеравају у регионе  где је приоритет одржив развој заснован на заштити животне средине, развоју нових технологија и отварању нових радних места.

Необавештеност и нечињење оних који воде привреду и економију не може и не сме бити изговор. Сталне политичке смене не смеју игнорисати дугорочне циљеве. Очекујемо и инсистирамо да држава пређе са речи на дела, да пређе  са „ћемо, ћете, ће“ на квантификовање обавеза у одређеном временском интервалу, да створи амбијент за приватну иницијативу, да успостави синергију између градова и региона.

ЗЕЛЕНИ СРБИЈЕ не желе да чекају да се власт едукује. Зелени Србије едукују народ, позивајући људе да преузму своју судбину у своје руке. Хоћемо да информишемо становништво о енергетској ефикасности, о новим зеленим технологијама у производњи енергије и хране, о климатским променама већ уоченим и на нашим просторима. Тако ћемо сви разумети тржишну економију и плурализам идеја развијеног света. Јавност ће тада дефинисати захтев државним органима за успостављање еколошког, ефикасног, рационалног и безбедног друштва.

Са таквом визијом, пратећи „зелену тачку“, враћам се до фарме свиња и крава музара, где видим „Зелени енергетско-еколошки центар“. Решавањем еколошког и енергетског проблема из биоразградљивог отпада (стајњак, осока, кланични отпад) уз додатак биљне зелене масе производи се на фарми:

-          8.000.000 кWх зелене струје годишње што подмирује потребе фарме и годишњу потрошњу струје око 1.400 доманћинстава:

-          7.000.000 кWх топлоте, што смањује увоз гаса за 800.000м³ годишње

-          10.000 тона чврстог биођубрива и 28.000м³ течног ђубрива, чиме се супституише употреба великих количина вештачког минералног ђубрива (КАН)

Фарма на овај начин елиминише плаћање еколошких казни, смањује потрошњу чисте воде и стиче зелене сертификате о смањењу емисије метана и ЦО₂ у атмосферу, који оштећује озонски омотач и изазива климатске промене.

Истовремено, ово значи да се у Колубари неће копати 16.000 тона угља, колико би било потребно за производњу струје која се производи на фарми, што смањује количину пепела од 3.000 тона, емисију угљен диоксида од 12.000 тона као и емисију свих осталих штетних материја у близини ТЕНТа, односно на коповима угља. На овај начин, придружујемо се општем светском тренду за ублажавање климатских промена и уједно чувамо наше природне ресурсе (воду, угаљ).

Пратим зелену тачку која је на коповима Колубаре. Видим људе како пуни елана и животног ентузијазма враћају живот девастираној и израубованој земљи. Видим огромну количину пелета, зелену струју и топлоту, био ђубриво. Нови живот, обновљив и одржив. Видим народ који удише чист ваздух, пије бунарску воду, једе здраво поврће и воће.

Видим Бељаницу и Пештан у плаво обојене.

Хвала вам, Зелени Србије! Са зеленом визијом можемо победити непријатеља који се зове расипање, прљање, уништавање природних ресурса, животне средине, здравља и будућности људи, власт ради власти, лични интерес по сваку цену. Осећам задовољство што могу да очекујем испуњење завета са брда Спасојевина: чувајте „то што нико нема“ за оне који ће овде живети после вас, а они нека чувају за оне који ће живети после њих!