Мегавати из земље пепела

Електрична енергија која се производи у гигантским обреновачким термоелектранама, у суштини, представља једини заиста остварив потенцијал којим располаже српска економија, што уосталом власти у Београду већ годинама користе нудећи свим страним инвеститорима једну од најнижих цена струје у Европи. Колику цену за то плаћа животна средина, колику ЕПС, колику Европа, а колику деца у обреновачким селима.

Кренете ли путем из Обреновца ка Шапцу, па се у том питомом посавском крајолику након десетак километара одвојите и запутите на југ, ка обреновачком селу Грабовац, наићи ћете на место које и буквално поседује највећи потенцијал у југоисточној Европи.
На први поглед, чини се као уобичајени српски пејзаж – непрегледне њиве прекривају благо заталасану равницу, ретке групе оронулих кућа и покоје криво дрво насукани стоје и нешто чекају уз пут, испуцали и местимично потонули коловоз лагано се успиње уз пружни насип над којим се клати зарђали знак упозорења на опасност од високог напона.

Али, ово место није обично. Ако се осврнете ка истоку, а потом ка западу, на обе стране ћете видети по један дивовски црвено-бели димњак – то су термоелектране ТЕНТ А и ТЕНТ Б, два појединачно највећа постројења за производњу струје на Западном Балкану. На једној страни, ка Обреновцу инсталирано је 1650 МW снаге, а на другој, петнаест километра даље, 1240 МW.

Обе електране припадају привредном друштву Термоелектране “Никола Тесла” које послује у саставу ЕПС-а и које са годишњом производњом већом од 18 милијарди киловат сати даје половину укупне електричне енергије у Србији. Енергија која се овде ствара, у суштини, представља једини заиста остварив потенцијал којим располаже српска економија, што уосталом власти у Београду већ годинама користе нудећи свим страним инвеститорима у привреду једну од најнижих цена струје у Европи.

Међутим, рад ових гигантских термоелектрана уопште није бесплатан за животну средину – овде се сагоревањем колубарског лигнита за годину дана произведе количина пепела од више милиона тона, која би, ако се наједном утовари у просечне шлепере, формирала колону од Пекинга до Београда. Толики пепео се складишти на депонији која је годинама угрожавала околна обреновачка села попут Грабовца.

“Они су гигант, са њима нема шале”, каже за “Време” Милан Вукосављевић из Еколошког покрета Грабовац. “Они производе пола српске струје. То је логично што смо ми жртвовани”, додаје док објашњава како се пепео са оближње депоније разносио под дејством ветра, стварајући над сеоским крајоликом застрашујуће облаке налик на пешчане олује. Након извесних улагања последњих година систем одлагања пепела се модернизује, али Вукосављевић верује да је премало учињено за “народ који је жртвован”. Шта се уопште може учинити како би се смањио негативан утицај термоелектрана на животну средину?

ЦРНИ И БЕЛИ СНЕГ: У привредном друштву Термоелектране “Никола Тесла” (ТЕНТ) електрична енергија се производи на више локација, где је распоређено 3288 МW укупно инсталиране снаге – поред две дивовске термоелектране на обали Саве код Обреновца, овом привредном друштву припадају још две мање електране – ТЕ “Колубара А”, са пет агрегата укупне снаге 270 МW, и ТЕ “Морава”, са 125 МW.
У петнаест блокова налазе се генератори који се готово непрекидно врте брзином од 3000 пута у минуту. Сваки од њих је одвојени систем – сагоревањем угља греје се котао са паром која покреће турбину генератора (видети оквир “Како настаје струја?”). На овај начин се за годину дана сагори читавих 29 милиона тона лигнита. Овај угаљ се железничким транспортом који поседује 13 гарнитура са по 27 вагона и осам вучних локомотива довози директно са отворених копова рудника “Колубара”.

Приликом тог сагоревања не претвара се све у енергију – у просеку од колубарског лигнита настаје између 14 и 30 одсто пепела. Пепео се у електрофилтерима одваја од дима који настаје при сагоревању, а потом се хидрауличним транспортом одвози на депонију. Наравно, један део се никада не пречисти и оде у димњаке, да би се потом развејао изнад Обреновца. Због тога су претходних деценија у Обреновцу били сасвим навикли на то да, кад дође до развејавања пепела, опрани веш или снег постају црни.

Како кажу у ТЕНТ-у, захваљујући модернизацији електрофилтера и система за транспорт, сада у атмосфери заврши шест пута мање пепела – уместо некадашњих 24.000 тона, данас од више милиона у ваздух одбегне само 4000 тона годишње.

“Свакако да овај крај не може да буде ваздушна бања. То су неминовне ствари које следе једну овакву производњу из фосилних горива”, признаје за “Време” Петар Кнежевић, директор ПД “Никола Тесла”, објашњавајући да се последњих година ситуација значајно променила јер термоелектрана отворено признаје свој део одговорности, као и да су у модернизацију уложена врло велика средства. “Захваљујући томе, данас у Обреновцу више нема црног снега”, каже Кнежевић.

ПИРАМИДА ПЕПЕЛА: Иначе, ТЕНТ ове године уз пароле “У најбољим годинама” и “Чиста енергија” обележава 40 година рада. На електрани А блокови, који су пројектовани на 200.000 сати рада, почетком века су већ били на ивици свог радног века, али је ревитализацијом и значајним улагањима њихов век продужен за 15 година, односно додатних 100.000 сати рада.

У том циклусу су значајна средства ушла и у еколошки програм. Након улагања од 37 милиона евра, од којих је 24 милиона финансирао ЕПС, а остатак је обезбеђен донацијама, електрофилтери су замењени на пет блокова ТЕНТ А који су били најкритичнији и највећи загађивачи, а тренутно се довршава последњи, шести електрофилтер. На ТЕНТ-у Б, који је најмодернија и последња изграђена српска електрана, стање није било тако лоше, па се замена електрофилтера планира за наредне две године у циклусу инвестиција који ће коштати 18 милиона евра.

Зашто су електрофилтери тако битни? Ови уређаји, налик на велике лимене кутије, подигнути су са леђа сваког од блокова – унутар сваког од њих налазе се решетке под напоном на којима се таложи пепео из дима насталог сагоревањем угља. Повремено се те решетке отресају, пепео пада доле и скупља се, да би се потом умешао са водом. Затим се такозваним хидрауличним транспортом, кроз цеви, односи до километрима удаљеног пепелишта са две касете, активном и пасивном, где се пепео одлаже.

Касете депоније пепела ТЕНТ-а Б се иначе могу лепо видети са оног пута којим се прилази селу Грабовац, на простору између две термоелектране. Издигнуте на хоризонту оне подсећају на некакав земљани насип за одбрану од поплава. Међутим, пажљивији посматрач ће запазити да није реч о холандском дајку, мада на њега најпре личи, већ да се она степенасто уздиже по нивоима, као насипи за градњу египатских пирамида. Овде ЕПС води непрекидни рат са пепелом, у покушају да га задржи на једном месту.

Кад се посматра из ваздуха, јасно се види како се депонија састоји из два дела – на активну касету стиже пепео са водом, а на пасивној расте трава. Активна касета је већим, централним делом заштићена такозваним воденим огледалом, које у великој мери спречава да ветар разноси пепео унаоколо. Ободе касете непрекидно поливају прскалице, све док ниво не порасте. Тада се касета затвара и преко ње се сади трава која својим корењем спречава даље развејавање. У међувремену, до тада пасивна касета се активира тако што на ужој површини почиње депоновање новог слоја пепела.

ОЛУЈА НАД СЕЛИМА: Касете ће овако као пирамида расти до висине од 117 метара, што је око 40 метара изнад нивоа тла. У ТЕНТ-у, али и у еколошким друштвима нису пресрећни због тог нимало јефтиног решења које се користи већ деценијама. Пепелиште је несрећно постављено на ружи ветрова – смештено на плодној земљи и уздиже се над тлом, што додатно погодује развејавању. Ако би се, на пример, пепео депоновао у јалове рупе какве постоје у коповима “Колубаре”, одакле је угаљ и ископан, добар део проблема са загађењем не би постојао.

Нека решења су, међутим, постигнута последњих година. Након улагања од 28 милиона евра, модернизован је систем за транспорт пепела у ТЕНТ-у Б. За разлику од савременијих електрофилтера, ова електрана је имала прилично несрећно решен систем хидрауличног транспорта, па је то прво санирано.

Раније је прављена смеса тако што се један килограм мешао са десет литара воде која је служила за транспорт до пепелишта. Тиме су се током протока воде раздвајале ситније и крупније честице, па је ветар касније са депоније лакше односио редак пепео. Како кажу у ТЕНТ-у, сада се користи много савременији систем где се прави гушћа смеса у односу 1:1, тако да се ствара компактна маса по којој се може ходати, што спречава ветар да односи пепео.

При јачем источном ветру, као што је кошава која овде често дува, ако не раде прскалице, покорица на депонији се разбија и подиже се облак који може у околини да смањи видљивост и на 15 одсто. Овакав облак пепела, ношен ветром, пада на куће, возила, веш и људе који у тим условима отежано дишу. Последице су катастрофалне.

“Људи се склањају у куће. Ходају као бедуини умотани у мараме”, каже еколог Вукосављевић, који објашњава како су последице по здравље јако велике, а по његовом виђењу, веће него што показују медицинска истраживања. “Знате како је на селу. Људи радије крију да су им деца болесна.”


ПРСКАЛИЦЕ НА ХОРИЗОНТУ: Вукосављевић, чије се породично имање налази на брду насупрот депоније, објашњава како је деведесетих, кад ЕПС није могао да улаже у екологију, стање било сасвим драматично. “Нису имали средстава и покушавали су да багерима згрћу пепео”, каже, додајући да је то допринело да се покрене шира кампања против загађења. Прво је у Грабовцу основано еколошко друштво, а затим се у кампању укључило и више других обреновачких организација, које су се данас ујединиле у Зелене Србије.

“Они то данас раде по европски, а ми смо то радили по српски”, каже Вукосављевић описујући како су се мештани Грабовца побунили и како су покушали да убеде ЕПС да, као одштету, на неки начин помогне селу изградњом Дома културе. Са временом, проблем пепелишта је уврштен међу црне еколошке тачке, а ЕПС је заједно са државом и уз помоћ Европске уније инвестирао значајна средства у решавање проблема. Тај процес није окончан – у ТЕНТ-у најављују нови талас инвестиција за наредне године.

Уз то, са јачањем свести, на терену је изведена и једна медицинска студија којом је показано да постоје озбиљни негативни ефекти по здравље мештана у Грабовцу. Ову студију је, захваљујући вишегодишњим напорима, уз подршку WХО-а (Wорлд Хеалтх Органисатион), реализовала докторка Елизабет Пауновић и она је, заправо, једина до краја изведена медицинска анализа последица загађења у Србији. Резултати су показали да је код деце из Грабовца релативни фактор ризика за добијање астме за 2,4 пута већи него у оближњем селу Дражевцу, које се налази са супротне стране депоније, а правцу у којем не дува ветар.

Стање се очигледно мења. “Данас немамо пепео у ваздуху 300, него само 200 дана у години”, у шали каже Вукосављевић док стојимо поред празне штале на његовом имању и посматрамо депонију у даљини. Својевремено, на депонији се догађало да прскалице раде у време посете директора или министара, а да се потом угасе. Сада су очигледно непрекидно укључене. Види се како велики бели млазови поливају пепелиште са свих страна. А ветар? Тренутно није јак и само безбрижно струји кроз електричне водове који опасују пејзаж.



Ознаке: ,
Share
Додајте ваш коментар Услови коришћења сајта


Ваше име
Ваш емаил (опционо)
Ваш сајт (опционо)