Плива патка преко Саве

Шта да вам кажем.

Одавно сам научила да не очекујем много. Утолико је тужније када се разочарам јер и то мало изостане. И углавном се некако сви склоне иза „недостатка средстава“ а да готово никада није (само) то проблем. Постоје ствари које је могуће урадити и без пара. Ако се системски приступи.

Едукација. Добровољни рад. Принудни, друштвено користан рад. Казне.  Па тако редом док не стигнемо до поноса због учињеног или чак посматрања сопственог подухвата као нечег сасвим очекиваног.

Без надокнаде.

Одакле да почнем.

Субота је. Лето. У луци Београд стоје укотвљена три велика брода пуна туриста. Ноћ полако пада и град постаје све лепши. Јер је лакше видети само оно што хоћеш и не видети све остало. Нисам из Београда и покушавам да га видим и доживим као неко од тих новопристиглих туриста. Као да га видим први пут. Шта бих видела? Осећам ли понос? (Врло) Мало. Одједном, идеја – зашто се не бисмо и ми провозали неким (додуше знатно мањим) туристичким бродићем и видели град са реке.

Одлично.

20:20 и мрак је већ почео као тесто за палачинке да се просипа над Београдом. Одсјај светиљки плеше рекама. Предност Београда над мојим градом је што није на равном и видик је свакако разноврснији.
Димензија више много значи. Калемегдан! Лепо осветљен. Цркве и храмови. Мостови. Сплавови. Живот на све стране. Осмех. Опуштам се и почињем да уживам. Добро је, видеће леп град.

Кад!

Шта је ово, побогу? Да ли сам ја то онако дарвиновски открила нову подврсту патака? Шта плива оно у оноликом броју преко (јадне) Саве? Шта ли носи на вр’ главе?
Свуда по Сави плута, разбацана на све стране, празна пластична амбалажа разних боја и величина. Чини ми се, безброј их је.

Покушавам да не осетим срамоту. Да не замишљам туристе. Убедјујем себе да су то патке (па морају бити, само не видим добро!) и да ми се само чини. Не иде.

Јато „патака“ је свуда око брода! Лево, десно, напред, назад, куд год оком кренем. Какав Храм, какви бакрачи – погледај срамоту! Пуна река.

Мноооого „патака“ плива преко Саве и …

Па, носи писмо. На вр’ сте ми главе.

А у том писму, чини ми се да пише

ЗЕЛЕНИ, ПРЕДУЗМИТЕ НЕШТО, ВИШЕ!