Pliva patka preko Save

Šta da vam kažem.

Odavno sam naučila da ne očekujem mnogo. Utoliko je tužnije kada se razočaram jer i to malo izostane. I uglavnom se nekako svi sklone iza „nedostatka sredstava“ a da gotovo nikada nije (samo) to problem. Postoje stvari koje je moguće uraditi i bez para. Ako se sistemski pristupi.

Edukacija. Dobrovoljni rad. Prinudni, društveno koristan rad. Kazne.  Pa tako redom dok ne stignemo do ponosa zbog učinjenog ili čak posmatranja sopstvenog poduhvata kao nečeg sasvim očekivanog.

Bez nadoknade.

Odakle da počnem.

Subota je. Leto. U luci Beograd stoje ukotvljena tri velika broda puna turista. Noć polako pada i grad postaje sve lepši. Jer je lakše videti samo ono što hoćeš i ne videti sve ostalo. Nisam iz Beograda i pokušavam da ga vidim i doživim kao neko od tih novopristiglih turista. Kao da ga vidim prvi put. Šta bih videla? Osećam li ponos? (Vrlo) Malo. Odjednom, ideja – zašto se ne bismo i mi provozali nekim (doduše znatno manjim) turističkim brodićem i videli grad sa reke.

Odlično.

20:20 i mrak je već počeo kao testo za palačinke da se prosipa nad Beogradom. Odsjaj svetiljki pleše rekama. Prednost Beograda nad mojim gradom je što nije na ravnom i vidik je svakako raznovrsniji.
Dimenzija više mnogo znači. Kalemegdan! Lepo osvetljen. Crkve i hramovi. Mostovi. Splavovi. Život na sve strane. Osmeh. Opuštam se i počinjem da uživam. Dobro je, videće lep grad.

Kad!

Šta je ovo, pobogu? Da li sam ja to onako darvinovski otkrila novu podvrstu pataka? Šta pliva ono u onolikom broju preko (jadne) Save? Šta li nosi na vr’ glave?
Svuda po Savi pluta, razbacana na sve strane, prazna plastična ambalaža raznih boja i veličina. Čini mi se, bezbroj ih je.

Pokušavam da ne osetim sramotu. Da ne zamišljam turiste. Ubedjujem sebe da su to patke (pa moraju biti, samo ne vidim dobro!) i da mi se samo čini. Ne ide.

Jato „pataka“ je svuda oko broda! Levo, desno, napred, nazad, kud god okom krenem. Kakav Hram, kakvi bakrači – pogledaj sramotu! Puna reka.

Mnoooogo „pataka“ pliva preko Save i …

Pa, nosi pismo. Na vr’ ste mi glave.

A u tom pismu, čini mi se da piše

ZELENI, PREDUZMITE NEŠTO, VIŠE!



Oznake: , , , , ,
Share
Komentari
  • Momčilo Mrčković 18.08.2010 / 23:46

    Ljiljana, Vi se više brinete nego ministar i svi zaposleni u ministarstvu. Mene interesuje koliko ljudi tamo nešto radi i šta rade. Tamo sigurno ima tehnološkog viška.

  • Ljiljana Banović 19.08.2010 / 08:12

    Momčilo, na vrh su mi glave koliko ništa ne rade. Tako posmatrano – svi su višak :-/ Nikakva inicijativa, ideja, čak odsustvo želje da se stvari bar pomere … ne smem ni da pomislim koliko na dnu reka ima plastike. A onda smo u stanju da tvrdimo kako volimo svoju zemlju.

Dodajte vaš komentar Uslovi korišćenja sajta


Vaše ime
Vaš email (opciono)
Vaš sajt (opciono)