O reciklaži i potrebi da kažeš:“Đubre moje…malo“

Svašta novo učimo poslednjih decenija i moramo da učimo mnogo brže nego što su to morali preci. Oni su život savladavali iskustveno, lagano, menjali ga po potrebi, a mi, kao đaci sa mnogo izostanaka, stalno moramo nešto da nadoknađujemo.

Sticajem okolnosti, izostali smo iz nekoliko decenija ozbiljnog razvoja i sad su neki pojmovi novi, tuđi, nerazumljivi.

Reciklaža – to zvuči kao tipična uvozna izmišljotina, nešto o čemu neko (a kad smo mi bili „neko“) treba da se stara. Kako god – nas se to ne tiče, a tu reciklažu do sada nismo ni viđali u familiji ili svom kraju. Teško je učiti kad ne razumeš gradivo. Još je teže kada i ne znaš što bi se to baš tebe ticalo. Ta osramoćena reč „interes“ mogla bi da pomogne, čak i kroz žargonsko pitanje :“Gde sam tu ja?“ ili, ako hoćete: „Koliko sam tu dobar?“. Da vidimo: u najnovijerm izdanju Rečnika stranih reči i izraza (Klajn i Šipka)) pod pojmom reciklaža piše: postupak prerade otpadnog materijala radi zaštite prirodne sredine i dobijanja novih sirovina. Pod ovim pojmom nalazi se i zanimljiva sintagma „reciklaža misli“, ali o tome neki drugi put.

Vratimo se onom zbog čega smo Rečnik i otvorili. Čak i ako zanemarimo onaj deo koji se oslanja na razvijenu svest i zaštitu prirodne sredine, ostaju „prerada“ i „dobijanje“, dva poznata pojma, od kojih bi ovaj drugi mogao da postane naročito značajan, kada bi se predočila čista računica. To naravno, nije lako, mada će vam mnogi od onih koje srećemo kraj kontejnera, o našem smeću govoriti kao o sopstvenoj zaradi, ali to se može i mora raditi. Kada bi se neko postarao da ono što najlakše svestamo u zajednički imenitelj „đubre“ podelimo u dobitak od plastike, konzervi i papira, reciklaža bi se, možda, i lakše naučila.

Pre tridesetak godina, još u vreme kada smo verovali da ćemo zauvek biti dobri i prisutni na časovima svetskog razvoja, na pijaci Zeleni venac postojao je jedna kiosk. U njemu ste, ako to nađete za shodno i korisno, stare novine i ostalu hartiju, mogli da zamenite za tada obavezne crne plastične kese za smeće. I ljudi su donosili. Ne samo penzioneri, ne samo sitorinja koje tada jedva i da je bilo u smislu u kojem je danas poznajemo.

Kao tinejdžerka, donosila sam je i ja i nije me bilo sramota. Delovalo je kao dobitak, kao zarada, više od uštede, kao priznanje. A da ne pričamo o školskoj ligi sakupljača starog papira u kojoj su se takmičile sve osnovne škole u prestonici. Da ne pričamo o prestižu i važnosti. Da pričamo samo o interesu. Danas nema gotovo ničega sem vesti da najmanje recikliramo u regionu. Kao da to dolazi samo od sebe. Kao da je svest genetska, pa će se aktivirati kad dođe pravo vreme. Kao da je otpad od nekog drugog otpao i kao da nikada nećemo izgovoriti: „Neka korist i od tebe, đubre moje malo“.



Oznake: , , ,
Share
Dodajte vaš komentar Uslovi korišćenja sajta


Vaše ime
Vaš email (opciono)
Vaš sajt (opciono)