О рециклажи и потреби да кажеш:“Ђубре моје…мало“

Свашта ново учимо последњих деценија и морамо да учимо много брже него што су то морали преци. Они су живот савладавали искуствено, лагано, мењали га по потреби, а ми, као ђаци са много изостанака, стално морамо нешто да надокнађујемо.

Стицајем околности, изостали смо из неколико деценија озбиљног развоја и сад су неки појмови нови, туђи, неразумљиви.

Рециклажа – то звучи као типична увозна измишљотина, нешто о чему неко (а кад смо ми били „неко“) треба да се стара. Како год – нас се то не тиче, а ту рециклажу до сада нисмо ни виђали у фамилији или свом крају. Тешко је учити кад не разумеш градиво. Још је теже када и не знаш што би се то баш тебе тицало. Та осрамоћена реч „интерес“ могла би да помогне, чак и кроз жаргонско питање :“Где сам ту ја?“ или, ако хоћете: „Колико сам ту добар?“. Да видимо: у најновијерм издању Речника страних речи и израза (Клајн и Шипка)) под појмом рециклажа пише: поступак прераде отпадног материјала ради заштите природне средине и добијања нових сировина. Под овим појмом налази се и занимљива синтагма „рециклажа мисли“, али о томе неки други пут.

Вратимо се оном због чега смо Речник и отворили. Чак и ако занемаримо онај део који се ослања на развијену свест и заштиту природне средине, остају „прерада“ и „добијање“, два позната појма, од којих би овај други могао да постане нарочито значајан, када би се предочила чиста рачуница. То наравно, није лако, мада ће вам многи од оних које срећемо крај контејнера, о нашем смећу говорити као о сопственој заради, али то се може и мора радити. Када би се неко постарао да оно што најлакше свестамо у заједнички именитељ „ђубре“ поделимо у добитак од пластике, конзерви и папира, рециклажа би се, можда, и лакше научила.

Пре тридесетак година, још у време када смо веровали да ћемо заувек бити добри и присутни на часовима светског развоја, на пијаци Зелени венац постојао је једна киоск. У њему сте, ако то нађете за сходно и корисно, старе новине и осталу хартију, могли да замените за тада обавезне црне пластичне кесе за смеће. И људи су доносили. Не само пензионери, не само ситориња које тада једва и да је било у смислу у којем је данас познајемо.

Као тинејџерка, доносила сам је и ја и није ме било срамота. Деловало је као добитак, као зарада, више од уштеде, као признање. А да не причамо о школској лиги сакупљача старог папира у којој су се такмичиле све основне школе у престоници. Да не причамо о престижу и важности. Да причамо само о интересу. Данас нема готово ничега сем вести да најмање рециклирамо у региону. Као да то долази само од себе. Као да је свест генетска, па ће се активирати кад дође право време. Као да је отпад од неког другог отпао и као да никада нећемо изговорити: „Нека корист и од тебе, ђубре моје мало“.



Ознаке: , , ,
Share
Додајте ваш коментар Услови коришћења сајта


Ваше име
Ваш емаил (опционо)
Ваш сајт (опционо)