Постојао је једном један сан

Boom-De-Yada

Постојао је једном један сан. И чинио се потпуно остварив. Постојале су и паре. И воље добре било је на претек. Постојао је и пројекат који је, укратко, отпад из кланица прерађивао у био-дизел  и струју. И Велики Бачки канал нпр. не би више био црна тачка Европе. Између осталог.

Постојао је, кажем, сан, и на њега су били ослоњени и из њега извирали облаци других снова. Деловало је – сасвим логичних и стога лако остваривих. И сви би добили. Држава. Они. Ми. Бачки канал. Рибе. Биљке … Сви!

Win-win situation.

Једина грешка у том сну беше „постеља“ у ком је сањан. Земља Србија! И њени министри. Незаинтересовани. Размажени. Њени министри (част једном изузетку) који на наше маилове не одговарају, као да су Богом дани а не од нас изабрани. Бахати (јааако се контролишем и бирам речи…). Министри, који уместо да жељни доказивања и помака једва чекају идеје и негују погодно тле за стварање нових – хладном водом (бирам речи, кажем. Јаааако се контролишем!) посипају младе изданке и уништавају. Газе.  Деморалишу. Терају људе у сан. Јер, из неког разлога, канда смо им бољи овако поспани.

Постојао је један диван сан који је ме је коштао – много. Највише! А Велики Бачки канал је, нпр., остао црна тачка Европе.

Lose-lose situation.

И стога знам колико је тешко борити се са „ветрењачама“.

Али, не могу да одустанем од борбе ЗА ветрењаче. Оне праве. Не могу а да не покушам да унуцима оставим у аманет призоре које (додуше, све ређе) видим. Опекла сам се. Јако. Али, не могу.

Лето је. Штранд је отворен. Дунав је одузео добар део плаже. Опет! Алергију на Сунце има велики број суграђана. Из године у годину све већи.

Ипак…

Лето је, и Штранд је отворен! Ако ми временске (и ине) прилике дозволе – наравно да ћу отићи на оно мало траве у граду, раширити пешкир испод крошње и гледати у лишће. Намазаћу тело фактором приближно једнаком 100 и надати се да нећу добити алергију на креме за сунчање. Јер, онда сам га угасила.

Потом ћу протрчати кроз Дунав и брзо ухватити ред испред једног од тушева не бих ли спрала … то што Дунав ни крив ни дужан собом носи. Не бих ли спречила појаву неке нове алергије.

Попићу шумећу таблету са калцијумом и са страхом мислити о августу. И амброзији.

Правићу се да не видим три-четири нова црвена младежа и тврдићу како ми је Сунчање баш пријало.

Попићу једну мултивитаминску шумећу јер … треба уносити минерале и витамине … и одглумићу да ми све то скупа скроз прија. Мајке ми! Чак, много више него парадајз кога сам у детињству знала директно са стабљике да уберем, омиришем, загризем … и испрскам брата. Кад онако пукне, сочан. Не брат – већ парадајз! Шта вам је.

И тако осунчана и пуна витамина – вечерас ћу у град. Али, шта да обучем? Хоће ли бити топло, или ће ударити снег? Шансе су подједнаке. Иако је јули.

И сад … зашто ја ово све (опет) пишем? Не знам. Биће да се надам како ћу некога дотаћи и подсетити. Да постоје ствари око којих не бисмо требали да имамо дилема. Да постоји простор, једини, на ком живимо и да тај простор ваља поштовати. Зарад нас самих. Да постоје мириси, и укуси, и боје и да будућност под неонским осветљењем, са апаратима за воду, херметички затвореним прозорима и централизованом климом није будућност коју унуцима желим.

Бирам траву, дивљу купину, извор, хлад. Бирам камен, пчелу, орах млад … помало горак. Бирам росу, трску и палацке. Брзак, реку и дрвени мост. Бирам јагоду нормалне величине, црвљиву трешњу и ринглов.

Бирам будућност!



Share
Коментари
  • Momčilo Mrčković 01.07.2010 / 13:23

    Једина грешка у том сну беше „постеља“ у ком је сањан. Земља Србија! И њени министри. Незаинтересовани. Размажени. Њени министри (част једном изузетку) који на наше маилове не одговарају, као да су Богом дани а не од нас изабрани. Бахати (јааако се контролишем и бирам речи…). Министри, који уместо да жељни доказивања и помака једва чекају идеје и негују погодно тле за стварање нових – хладном водом (бирам речи, кажем. Јаааако се контролишем!) посипају младе изданке и уништавају. Газе. Деморалишу. Терају људе у сан. Јер, из неког разлога, канда смо им бољи овако поспани.
    Ovo o ministrima je posebna tema, Dopao mi se tekst.

  • Ljiljana Banović 01.07.2010 / 18:06

    To sa ministrima je posebna tema :-)

Додајте ваш коментар Услови коришћења сајта


Ваше име
Ваш емаил (опционо)
Ваш сајт (опционо)