Buđenje molim!

Volim da vozim. Pustim muziku, levu ruku na volan, desnu na menjač … pa polako… klizim. Kadgod sam volela i ono što kroz prozor kola vidim. Zlatnu pšenicu u balama, i nebo plavo. Crvene bulke rasute po poljima. Žutu gorušicu. Ljubičastu lavandu. Boje! Sokolove na banderama. Rode raširenih kljunova u gnezdima. Lastavice. Guste zelene krošnje uz brze planinske reke – pa kamenu stenu. Paf! Odjednom. Kao sa nebesa bačenu, da dopuni lepotu. I, prosto očima osetim … svežinu i rosu. Zaustavim auto, i pustim mirise da uđu. Zažmurim, i igram se. Mmmmm….bagrem, gde je …ah, eno ga. Lipa. Grašak?! Da, eno na onom polju. Ladolež. Sigurno su beli leptiri uz njega. Divlje jagode … mmm … slatko … Pa očima tražim ono što nosom prepoznah. I obrnuto.

I zahvalim se Bogu na takvoj lepoti! Na daru što mogu da je osetim. Čulima, da je upijem.

Volim da vozim … Ali, poslednjih godina, nešto ne otvaram prozore. Pustim klimu od koje me boli glava. I udišem miris jelkice na retrovizoru. Ne otvaram prozore, kažem, jer – trulež i deponije na sve strane štipaju mi oči i nozdrve. Vređaju čula. Pravim se da ne vidim kese koje vise svud po drveću. Ignorišem zgažene, poluraspadnute životinje … i ne razmišljam! Neću da reagujem na alarme i kočnice. Sirene i galamu. Odbijam da učestvujem u svađama oko parking mesta. Izbegavam nervozu. Navikla sam uši na buku. Kao, ne razaznajem smrad. Kao, nema ga. Godinama već polako gasim čula jer drugačije ne mogu da neću. Ne slušam, jer ne želim da čujem. Držim ruke u džepovima, jer ne želim da ih isprljam. Zatvaram oči, jer ništa lepo im ne mogu priuštiti. Spavam … spavajući hodim kroz sopstveni život jer ne želim da gledam to što jedino mogu da vidim.

Prljavo i sivo.

Moju Srbiju! Danas!

A onda mi u tom polusnu nekako u misli doluta miris Tare, planine, u avgustu posle kiše … na čajeve mi ispod nosa namah zamiriše. Na bukete poljskog cveća … Bogato! Pa se setim mirisa opalog lišća. Vlažnog. Pa poželim da ga udahnem. Punim plućima. Duboko! Čujem pucketanje šišarke na suncu i osetim miris borovine. Pa sam tužna što ga nema. Pa shvatim da mi se stopala uželela mekog tepiha opalih borovih iglica. Oči – proleća. Dlanovi – Zemlje. Uši – tišine. Pa poželim da se probudim. I učinim nešto.

Da vas probudim! Da učinimo nešto!! Pobogu …

Ljudi!!!

Poštujmo. Ne bacajmo. Ne rasipajmo. Ne lomimo. Ne uništavajmo -  dovoljno je za početak.

Zasadimo. Donesimo. Dodajmo. Obojimo. Osmehom oplemenimo – onako u hodu. Nije teško.

Uživajmo.  Formirajmo. Vaspitajmo. Ostavimo lepšom ovu Srbiju -  Za potomstvo. I za nas. Lep je osećaj.

Sat je zvonio.

Buđenje!!!



Oznake: , ,
Share
Komentari
  • ZORANA 28.06.2010 / 17:55

    DRAGA, VOLELA BIH DA OVO CITAJU ONI KOJI NECE. NAZALOST, NEKADA POMISLIM DA SMO BEZNADEZNI, POMISLIM DA NAM NEMA SPASA A ONDA OVI TVOJI BISERI VRACAJU NADU ……
    1 ZELENI + 1 = 2 + MOZDA I BUDE NESTO…

  • Ljiljana Banović 29.06.2010 / 17:19

    …+1…+3…+5…+… i mora da bude! Najlakše je dići ruke.

  • mandrak72 02.07.2010 / 18:01

    Mene boli da i pored toliko “prosvijećenosti” i dalje ne mislimo na svijet koji ostavljamo u manate našim potomcima.
    pozdrav

  • Ljiljana Banović 03.07.2010 / 11:30

    @mandrak72 – zar ti se ne čini da spavamo … i ignorišemo … i puštamo … a ne shvatamo da druge opcije NEMA! Drugu planetu pogodnu za život JOŠ nisu otkrili (možda i jesu ali čuvaju info za sebe :-D ). Džaba sve ostalo ako nam tlo pod nogama “nestane”. Mislim da sve manje mislimo na svet koji ostavljamo u amanet.

Dodajte vaš komentar Uslovi korišćenja sajta


Vaše ime
Vaš email (opciono)
Vaš sajt (opciono)