Буђење молим!

Волим да возим. Пустим музику, леву руку на волан, десну на мењач … па полако… клизим. Кадгод сам волела и оно што кроз прозор кола видим. Златну пшеницу у балама, и небо плаво. Црвене булке расуте по пољима. Жуту горушицу. Љубичасту лаванду. Боје! Соколове на бандерама. Роде раширених кљунова у гнездима. Ластавице. Густе зелене крошње уз брзе планинске реке – па камену стену. Паф! Одједном. Као са небеса бачену, да допуни лепоту. И, просто очима осетим … свежину и росу. Зауставим ауто, и пустим мирисе да уђу. Зажмурим, и играм се. Ммммм….багрем, где је …ах, ено га. Липа. Грашак?! Да, ено на оном пољу. Ладолеж. Сигурно су бели лептири уз њега. Дивље јагоде … ммм … слатко … Па очима тражим оно што носом препознах. И обрнуто.

И захвалим се Богу на таквој лепоти! На дару што могу да је осетим. Чулима, да је упијем.

Волим да возим … Али, последњих година, нешто не отварам прозоре. Пустим климу од које ме боли глава. И удишем мирис јелкице на ретровизору. Не отварам прозоре, кажем, јер – трулеж и депоније на све стране штипају ми очи и ноздрве. Вређају чула. Правим се да не видим кесе које висе свуд по дрвећу. Игноришем згажене, полураспаднуте животиње … и не размишљам! Нећу да реагујем на аларме и кочнице. Сирене и галаму. Одбијам да учествујем у свађама око паркинг места. Избегавам нервозу. Навикла сам уши на буку. Као, не разазнајем смрад. Као, нема га. Годинама већ полако гасим чула јер другачије не могу да нећу. Не слушам, јер не желим да чујем. Држим руке у џеповима, јер не желим да их испрљам. Затварам очи, јер ништа лепо им не могу приуштити. Спавам … спавајући ходим кроз сопствени живот јер не желим да гледам то што једино могу да видим.

Прљаво и сиво.

Моју Србију! Данас!

А онда ми у том полусну некако у мисли долута мирис Таре, планине, у августу после кише … на чајеве ми испод носа намах замирише. На букете пољског цвећа … Богато! Па се сетим мириса опалог лишћа. Влажног. Па пожелим да га удахнем. Пуним плућима. Дубоко! Чујем пуцкетање шишарке на сунцу и осетим мирис боровине. Па сам тужна што га нема. Па схватим да ми се стопала ужелела меког тепиха опалих борових иглица. Очи – пролећа. Дланови – Земље. Уши – тишине. Па пожелим да се пробудим. И учиним нешто.

Да вас пробудим! Да учинимо нешто!! Побогу …

Људи!!!

Поштујмо. Не бацајмо. Не расипајмо. Не ломимо. Не уништавајмо -  довољно је за почетак.

Засадимо. Донесимо. Додајмо. Обојимо. Осмехом оплеменимо – онако у ходу. Није тешко.

Уживајмо.  Формирајмо. Васпитајмо. Оставимо лепшом ову Србију -  За потомство. И за нас. Леп је осећај.

Сат је звонио.

Буђење!!!



Ознаке: , ,
Share
Коментари
  • ZORANA 28.06.2010 / 17:55

    DRAGA, VOLELA BIH DA OVO CITAJU ONI KOJI NECE. NAZALOST, NEKADA POMISLIM DA SMO BEZNADEZNI, POMISLIM DA NAM NEMA SPASA A ONDA OVI TVOJI BISERI VRACAJU NADU ……
    1 ZELENI + 1 = 2 + MOZDA I BUDE NESTO…

  • Ljiljana Banović 29.06.2010 / 17:19

    …+1…+3…+5…+… i mora da bude! Najlakše je dići ruke.

  • mandrak72 02.07.2010 / 18:01

    Mene boli da i pored toliko “prosvijećenosti” i dalje ne mislimo na svijet koji ostavljamo u manate našim potomcima.
    pozdrav

  • Ljiljana Banović 03.07.2010 / 11:30

    @mandrak72 – zar ti se ne čini da spavamo … i ignorišemo … i puštamo … a ne shvatamo da druge opcije NEMA! Drugu planetu pogodnu za život JOŠ nisu otkrili (možda i jesu ali čuvaju info za sebe :-D ). Džaba sve ostalo ako nam tlo pod nogama “nestane”. Mislim da sve manje mislimo na svet koji ostavljamo u amanet.

Додајте ваш коментар Услови коришћења сајта


Ваше име
Ваш емаил (опционо)
Ваш сајт (опционо)